3 februar

Zahvaljujući jednom od mnogobrojnih virusa koji haraju hladnim novosadskim ulicama, danas smo moj suprug i ja zamenili uloge. On je bio domaćica, a ja gost koji leži udobno smešten u svoj krevet.Naime, juče popodne naglo me je strefila temperatura od nekih približno 38 stepeni celzijusa, groznica, glavobolja i malaksalost, pa sam ga pozvala na posao i rekla mu da mi je prilično loše. A moj suprug ZNA da ja zovem kada je zaista tako, pa još puta sto. Zato je preduzeo radikalne mere:

1.Pozvao je kolegu da dođe ranije na posao, kako bi sa istog mogao ranije da ode. (Mislim posla, a ne kolege)

2. Otišao je u apoteku i kupio mi je upsarin I c vitamin.

3. Otišao je po našeg milog prvenčeta Iliju na trening.

4. Igrao se sa decom dok sam ja kunjala.

5. Okupao ih I uspavao .

6. Oprao suđe, počistio ceo stan.

7. Izvadio pile da se odmrzne, kako bi sutra skuvao ručak!

8. Ušuškao me i poljubio za laku noć.Iako bolesna, jedva sam čekala jutro, da vidim dalji razvoj događaja...

4. februar 2011.

Sat je zvonio u 6 i 20. Ustala sam u 7, kao i obično, jer tih četrdesetak minuta provodim negde između jave i sna svesna toga da još uvek ne moram i moram...Ustati. Ustala.  Probudila  Zorana da spremi decu u školu i vrtić. Trgao se i direktno otrčao u toalet, gde je proveo dobrih 30 minuta. Kombinacija feferona, belog luka i senfa u večernjim satima može da bude poprilično ubitačna. Vanju, naše drugenče, sam za to vreme obukla, očešljala i nahranila. Hm, kao da mi je već malo bilo bolje? Ali ne, rano je, nije prošlo ni 24 sata od moje gripuoznosti. Od Ilije sam jedva iskukala da se sam obuče i očešlja.Oprati zube nije mogao, jer je Zoran još uvek obavljao jutarnju toaletu. Zabrujala sam :“Ajde brže ti ko Vlaška mlada, spremaš se sto godina!” Iz kupatila su se čuli zvuci koji nisu bili nalik na odgovor…Tj, kad bolje razmislim, možda je to i bio njegov odgovor, meni, njegovoj voljenoj ženi...Došli smo do Ilijinih cipela, a Zoran je još uvek bio u kupatilu. Vanja je bio kompletno obučen, a Ilija nije znao gde su mu cipele. Ležim i režim:” Kako ne znaš gde su ti, treba das u na mestu gde stoje cipele!” Ne odgovara, nego čujem da pretura nešto po rancu za trening.”Aha. Evo ih!” zadovoljno viče. “Vaaaaaa” počinje da se dere: “Kakva je ovo cipelaaaaa?! To nije moja cipela!” U sobu unosi dve različite cipele. Crne, ali različite…”Bože, dete pa ti si sa treninga došao obuven u dve različite cipele!“ očajno cvilim…Ne, on je u ranac ubacio jednu svoju cipelu i prvu koja mu je pala pod ruku, a došao je u patikama za trening…Bio je to njegov “utešan“ odgovor. Ali kako je moguće da nisam…Ah, da sve mi je jasno. Juče je Zoran išao po njega na trening…Rezervne čizme za sneg nemamo. Poslužiće kišne…A, evo I Zorana, smeje se ko blesav:”Ha, ha…dve različite cipele…Ilija, care!“ “Šta se ti smeješ, vičem užasnuta, “Ti nisi primetio da ga vodiš u patikama za trening, a da ne spominjem da si neki dan Vanju doveo u cipelama drugara sa kojim deli ormarić!!!” Temperatura mi je naglo skočila kao i pritisak. Ne sećam se trenutka kada ih je odveo, ali odmah posle toga i temperatura i pritisak su se vratili na normalu...Kroz otvoren prozor sobe posmatrala sam kako Vanja urla:“ Neeeeću u vrtić!” Zoran ga je hrabro nosio, dok je Ilija veselo trčkarao u čizmama za kišu, po snegu,  vukući sa sobom torbu za pijacu, koju nosi umesto ranca, jer mu se neki dan pokidao rajfešlus.

11.sati pre podne. Budi me miris domaće supe…Mora da sanjam…Zoran otvara vrata i unosi čaj:” Srećo, supa je gotova. I pile se peče.” “O Bože,” pomišljam, ne daj da ovaj virus ode…

13 sati. Ne mogu više da ležim. Ucrvljaću se. Ustajem, da operem par sudova. Kobna greška! Čujem umilni glas svog supruga:„Srećo, kad si već ustala, mogla bi na brzinu da napraviš one tvoje knedle od griza. Išle bi izvrsno uz supu…” Skoro 24 sata uloge su nam bile promenjene…Nije loše za jedan viruščić.