Stranice slobodne letačice

Draga Ro,

Kada bolje razmislim, nisi ti trebala da gradiš kuću na Sajlovu, što je (za neupućene) nekih 5 km udaljeno od našeg stana, ali vazdušnom linijom, naravno.

Trebala si da živiš negde još dalje, recimo u, Londonu, Parizu ili možda Rimu? Pitaš se zašto sam odabrala te prilično privlačne destinacije? Pa zato, jebeš ga, već, kad si daleko, da budeš daleko u tri lepe, pa da znam da ne mogu do tebe. Ovako, kao, mogu, a u stvari ne mogu, jer mi do tebe treba sat i po vremena, sa dva autobusa, što i nije ajd, neki problem, jer vremena bar imam. Nego, treba mi tih 210 dinara, koje, eto, nemam. A da si u Londonu, recimo, onda bih ja možda skupljala i odvajala tzv. "Dinar za London", po polugodištu, ko što je ovde već uobičajeno da se skuplja : "Dinar za vrtić, dinar za krečenje škole, dinar za obezbeđenje" i slični "dinari" pa bi se tu možda i nakupilo za kartu do tebe. Da popijemo jednu, dve kafe i popušimo jato cigara i izogovaramo ceo svet. Dobro, ne izogovaramo, pregrubu reč sam izabrala. Iznesemo činjenice o svemu, to je već bolje.

Zato, kad sledeći put budeš kontala gde da živiš skontaj tako nešto što sam ti predložila u ovom ti, pismu.

Voli te tvoja Visprenost

U Novom Sadu, 8.1. 2015. 

 Afera Bey Blade

Zahvaljujući čistom srcu mog prvenčeta, koje je jutros, nešto pre sedam sati ujutro, rešilo da mi se zahvali što sam odlučila da mu kupim neke karte sa likovima dinosaurusa, imali smo još jedan od bezbroj dinamičnih dana u našoj maloj i skladnoj porodici :

Naime, kada je prvenče reklo:“Hvala ti mama što ćeš mi kupiti karte“, drugenče se samo ukočilo, zaustavilo svoje pokrete tela, baš kao kada pritisnete pauzu na filmu,  i onda, baš kao da naglo pojačate, počelo da pišti: „A štaaaa ćeš meeeeni kupiti?! Hoću ja bey bleeeejd.(mala kineska glupost koja se vrti oko svoje ose, poput čigre iz našeg detinjstva) Hoooću dvaaaaaaa.“ Vrlo brzo je drugenče uspelo da, svojim prodornim glasom probudi sve komšije, ali dogovor nismo postigli. Drugenče je želelo dva, i to odmah. Ja sam mu nudila jedan, i to kada se vrati iz vrtića.

Uzalud smo mu objašnjavali da je još rano, da radnja ne radi, da ćemo mu kupiti kada se otvori (radnja, a ne on): u vrtić smo ga odveli pomodrelog od plakanja.

Da bih  udovoljila mom slatkom mališi, otišla sam zajedno sa prvenčetom, mojom desnom rukom u dobru i zlu, do Kineza.Obližnjih. A ima ih mnogo, al ne bih sad o tom...

Odmah smo pronašli bey blejd pod imenom Libra, te smo ga i kupili. Sve je bilo spremno, još samo da se Lecki vrati iz vrtića.

Došao je i taj trenutak.Svečano predavanje bey blejda Libre Mališi.Sakupili smo se svi:moj dragi suprug, stariji sin Ilija, mali kome od milošte tepamo Lecki i ja. Bilo je zaista svečano.Kutija je otvorena(čitaj :iscepana) i delovi su  izvađeni.Došlo je do male svađe ko će da ga sklopi, ali je prvenče bilo najhitrije, te je krenulo sa sastavljanjem.

I taman kad sam počela da razmišljam kako smo mi jedna srećna porodica, i da se zanosim svojom omiljenom idejom o tome kako u životu treba uživati u sitnicama, Ilija je izjavio:“Fali dva dela!“Suprug i ja smo istovremeno viknuli: „Kako fali dva dela?“, a Ilija je mirno odgovorio:“Lepo. Fali dva dela.“

Suprug i ja smo istovremeno opsovali: „J.... ti Kineze“, a Lecki je, baš kao i tog jutra počeo svoju „popodnevnu pesmu“: „Hoooooću da radi. Pooopravite ga!“

Suprug, koji inače ima kratak fitilj, je obukao patike i počeo da viče:“ Idem sam na vikendicu, a ti reši to sa njima!“

A ne. Ne ideš ti nigde sam...Uzela sam Mališu, torbu, ključ od stana i ključ od auta i rekla:“ Ja ću ga smestiti u auto, a ti samo zaključaj stan.“

Mališa je pokazivao svima u komšiluku kako ima jake glasne žice, a ja sam ga hrabro nosila do auta. Prvenće je veselo skakutao za nama, jer on, za razliku od svog oca, nema kratak fitilj.Uz put je došao na neverovatnu ideju:“ Mama, ti unesi leckog u auto, a ja ću dok tata ne sredi stan otići da zamenim bey blejd. Prihvatila sam ideju, ponosna na svog sina, koji uvek pronađe rešenje.

Za deset minuta, imali smo novi bey blejd. Kada smo Iliju pitali, jel Kineskinja u prodavnici htela da prihvati bey blejd bez dva dela odgovorio je :“Da. S voljom“.

Pametno moje pile. Sve i ide samo s voljom.Baš sve.

Vedrilica se jutros probudila vedrog lica! Popila je kafu, sredila se i odvela mlađeg sina u vrtić. Bila je srećna, jer ide po dokumenta za dečji dodatak. Vedran i ona postaće buržuji! Čula je da svako dete dobija po 2 hiljade dinara i da je, po najnovijem, dete koje ide u vrtić, oslobođeno plaćanja istog.Kakva moderna promena! Kakva lova!!!

Ušla je u pomalo oronulu građevinu, koja je vonjala na ustajali vazduh i buđ. Popela se uz stepenice. Pozdravila portira. Portir je uputio ka šalteru. Na šalteru, Šalteruša. Pije kafu i čita novine. Ponaša se kao da je na pauzi, ma da je 8 i 15 ujutro. Nije joj se čak ni slučajno desilo, da je bar jednom desetinom svog velikog oka okrzla Vedrilicu.

Posle petnaest minuta strpljivog, akademskog čekanja, Vedrilicu je uslužila Šalteruša broj dva. Nešto malo ljubaznija. Pogledala je ravno u oči.To je bio dobar znak, tumačila je  Vedrilica, koja je potom, zatrazila dokumenta potrebna za dečji dodatak.

Vi ste nezaposleni? upitala je Vedrilicu

Da. odgovorila je vedrilica

A suprug? upitala je Šalteruša

Suprug radi.odgovorila je Vedrilica

Da li vam mesečni prihod prelazi više od 7400din po članu? upitala je Šalteruša 

Da, za zericu. odgovorila je Vedrilica.

Onda vam ne vredi da konkurišete. odgovorila je Šalteruša.

Dakle, mi smo buržuji? upitala je Vedrilica.

Dakle, vi ste buržuji. potvrdila je Šalteruša. 

Vedrilica se vratila kući sa osmehom na licu, baš kako je i otišla, jer je saznala jednu divnu vest.

Ona i njen Vedran su buržuji. Nije li to krasno? Zbilja, divno. 

 http://youtu.be/rnqsbq8C0-Y

Posle duge i teške bolesti u 34 godini svog života nije preminula Vedrilica Vedrić. Imala je zašto da se bori.

Sada, kada pogleda 6 meseci unazad, ona je potpuno nova žena.

Neće vam pisati od koje bolesti boluje, niti će vas daviti dozama leka koje u toku dana mora da popije, da bi bila na zemlji, među običnim smrtnicima, kojima i ona pripada.

Požaliće vam se samo da sa tim lekovima kojima pije ne sme da kombinuje ni trunčicu  alkohola, čak ni piva, koje se ne ubraja u tešku kategoriju.

Pohvaliće vam se samo da je dosledna. Ni kap nije uzela, a prilika je bilo milion, kao što u ovoj ljepoj našoj, barem  za to, bude prilika.

Ustala je danas, popila lekove, skuvala sebi kafu i sela na svoju malu terasicu da uživa u cvrkutu ptica, koje, iako je dvadeset prvi vek izlaze, (ne na izbore ptice su mnogo pametnije od ljudi) na drvo kraj Vedrilicine terase i divno cvrkuću celo jutro. Cvrkuću one tako... O životu. O pobedi i porazu. O ljubavi. I neodustajanju.

Evo šta joj kažu o životu: da je jedan i da je nenadjebiv.

Evo o pobedi: da je relativna.

O porazu: da je nekad neminovan i da se kada do njega dođe, one ugledaju na svog starog kolegu Feniksa, pa se dižu iz pepela. Baš kao Vedrilica. Baš kao što bi vam preporučila Vedrilica.

A ljubav? Postoji ona čista, neiskvarena, da ne kažu skoro platonska, ljubav. To je ljubav when the man loves a women. Vedriliva je kuša svakog dana po pola kile. O neodustajanju?

Kad se dobro najede te pola kile ljubavi dnevno, naravno da ne odustaje.

 Pozdrav svim blogerima i pazite šta danas radite, niste više mali.Danas ipak na vaše rame sleće proleće. A pobedaje tako relativna stvar.