Stranice slobodne letačice

Volim kada mi se moja mlađa sestra javi da će doći na kafu. Živimo na drugim krajevima grada, što mi često izgleda da smo na drugim kontinentima, jer se viđamo sve ređe i ređe.Život, ništa drugo, učini tako...

Juče, dok sam sa dečicom uživala u sunčanom danu na Štrandu, posmatrajući labudove, rečne galebove i Dunav, kako plene svojom lepotom, zazvonio mi je mobilni telefon. Bila je to moja draga sestrica, koja mi je saopštila da će zajedno sa  svojom ćerkom doći kod nas da se oprostimo od zimskog raspusta. Bila sam jako srećna. Dan je obećavao. Suprug je kući kuvao ručak, što me je podsetilo zašto sam se ozmeđu ostalog, udala za njega, sestra mi dolazi, deca su razdragana...Srce mi je bilo puno. Polako smo se vratili kući, da bi dočekali drage goste.

Kada sam ušla u stan, dočekala me je prijatna atmosfera: suđe oprano, stan sređen, ručak na šporetu, a supruga nema. Odlično. Fino smo jeli, pa sam malo prilegla. Iz sna me je trgao interfon. Bila je to moja seja i njena malecka. Za njom je, nasmejan, išao moj suprug.I, žurka je mogla da počne. Uvek kada se sastanu, moj suprug i seka pronađu zajednički jezik zahvaljujući ni manje ni više, nego pivu. I tako, nas dve na brzinu popile kafu, razmenile koju reč, tek da se kaže da smo popričale, i na trpezi je servirano pivce. Suprug i ona počinju da pijuckaju, uz lagan razgovor. ja se ponekad ubacim, čisto da se vidi da sam i ja tu, al, oni nešto posebno ne mare. Nastavljaju po svome. Tema temu stiže, pivo za pivom se niže...A sutra je prvi radni dan. Moj mlađi sin ustaje u vrtić, a stariji na trening, iz čega sledi da pre njih treba da ustanem ja.Al, mare oni...Seja izjavi nešto kao: " Trebalo bi već da krenemo," a suprug nonšalantno odgovara: " Ma, samo ti sedi, slobodan sam ja sutra." Hm, da... Slobodan si ti, mislim se, a ko mene pita? I tako su sedeli, pušili, pričali i pili, malo se smejali, a pomalo plakali. Emotivci, šta ćeš...E, onda su se setili da bi mogli i muziku da slušaju, pa su ispunjavali muzičke želje. Dok su oni slavili, ja sam: oprala suđe koje se, naravno opet nagomilalo, spremila opremu za trening starijem sinu, kao i odeću za školu, odelo i pidžamu za vrtić mlađem, okupala juniora, dok je vrištao kao da mu deru kožu, jer nije želeo da se kupa. Mislim da su ga čuli u tri susedne zgrade, dok sam ga sređivala, dišući duboko da ga slučajno ne bih lupila po guzi. Onda sam starijeg takođe zamolila da se sredi, dok je sestricina ćerka blago počinjala da cvili jer joj se išlo kući, a videla je da ona i njena mama nemaju u tom trenutku iste želje. Smestila sam dečicu u krevet, da leže, ako već ne mogu da spavaju, i onda sam se vratila mom suprugu i sekici. Njihove okice su već uveliko usitnile i poprimile čudan sjaj. Gledala sam ih i mislila doookle ćete? A oni, mogli bi do prekosutra. I tako skontah da  mi svaki put suprug otme sestru. A ja joj se toliko radujem i toliko mi fali u životu ovom mom, jedne majke, supruge, žene, domaćice i ko zna čega sve još.

Otišla je oko pola dvanaest. Zaboravila je samo kapu. Suprug je posle toga još poslušao još  koju pesmu, umazao svoju majcu gulašom koji je tog dana kuvao, i koji je po njemu, trebao da bude više" prošaran". I kada smo stariji sin i ja legli, a mlađi je uveliko spavao, začuo se velik lom iz kuhinje. Sin i ja smo nagađali šta je razbijeno.

 "Samo da nije šolja sa mojim imenom, ili ona iz Mađarske", prokomentarisao je sinček, a ja sam dodala: "Ili ona moja što sam dobila od Božić Bate". Nismo hteli da ga zovemo i pitamo šta je razbio, jer smo čuli da psuje i negoduje.

Svanuo je novi dan, iako je još bio mrak. Pristavila sam jutarnju kafu, kad eto ti mog slobodnog muža. Pita zašto sam ustala tako rano. Krpz zube sam procedila da se kreće u školu, na šta mi je on poslao nešto poput osmeha koji shvata. Vratio se u krevet, gde je proveo ostatak dana, jer, Bože moj, on je danas slobodan. Ja sam: ispratila starijeg sina na trening, pre čega sam mu napravila sendvič za doručak, probudila mlađeg i odnela ga na rukama u vrtić (tako se mi ujutu mazimo, al mislim da neću moći još dugo) , otišla u šetnju kejom nekih pet kilometara ili ti sat vremena, pri čemu sam smišljala temu za novi ljubavni roman, dočekala starijeg sina sa treninga, otišla s njim do centra da kupi neke karte za kojima je kukao pretgodnih mesec dana, skuvala ručak, servirala ga i pojela svoj deo, servirala užinu starijem, a malo zatim i ručak, spakovala mu knjige za školu, u ime prvog dana, uključila veš mašinu, pročitala strip Dilan Dog, zadremala, probudila se, otišla po mlađeg u vrtić, igrala se s njim Crnog Petra, postavila njemu ručak,radila s njim svesku za male predškolce, osetila da me drma neki virus, popila panadol, skuvala čaj, pogledala s mališom nekoliko epizoda crtanog filma Garfild, popila ostatak kafe koju sam skuvala negde oko deset sati ujutro, pogledala na sat. Pola sedam je. Sinovi prijatno razgovaraju u dečjoj sobi. Volim njihove male glasiće u dijalogu. Ja kuckam, a suprug...on je danas slobodan.

Skuvana kafa miriše iz kuhinje. Brdo neopranog suđa  stalno raste. Deca se veselo igraju.

 Sve mogu, a ništa ne moram. Ušuškana, ležim u svom krevetu.Ćebe miriše na omekšivač. Uživam.

U ovom trenutku, na celoj planeti, ljudi se od nečeg opraštaju. Dragi od drage. Suprug od supruge. Prijatelj od prijatelja. Karijerista od karijere. Majka od deteta. Dete od majke. Vlasnik od  ljubimca. Prodavac od proizvoda. A ja...od zimskog raspusta:

Zbogom moje najdraže tri nedelje u nekoliko predhodnih meseci. Zbogom moj prolongirani snu. Zbogom kuliranju. Zbogom noćno surfovanje netom, čitanje blogova i gledanje serija do skroz kasno. Zbogom opuštajuće šetnje i razgovori sa dečacima. Zbogom školo klizanja i ćaletova kućice u osami.

Dobrodošlo drugo polugodište četvrtog razreda mog starijeg sina. Dobro  došli treninzi.Domaći zadaci. Učenje. Dobrodošlo buđenje u šest i spremanje ranog doručka i svaki dan neke druge užine. Dobro došlo trčanje u školu kada shvatim da je prvenče nešto za istu zaboravilo. Dobro došao svakog utorka potreban mnogobrojni materijalu za likovno. Dobro došla opremo za fizičko. Opremo za trening. Garderobo za školu, garderobo za vrtić. Oprana i ispeglana pidžamo za spavanje u vrtiću, klanjam ti se. Roditeljski sastanci, "ne mogu da vas dočekam". Dobrodošli individualni razgovori, pregovori, dogovori. Stomačni virusi. Gripe. Glavobolje, lažne i prave. Moje, i dečje. Dobro mi došli, i bolje vas našla ja, slobodna letačica kojoj je jedne tihe i tamne noći neko maznuo krila. A mogla sam leteti...

Danas sam posle dužeg vremena u busu koji me je vraćao u stvaran svet, ugledala dobrog tipa. I, bilo je to jedno sasvim novo iskustvo.

Moje inače uredno namazane očice, sve sa zelenom senkom i crnom maskarom koja izdužuje trepavice, bile su nenašminkane. Nisam imala čime da trepćem i kako da šaljem zavodne poglede. Moja frizura je bila daleko od isfenirane. Kosu nisam prala, otprilike dve nedelje. Bila je pokupljena u konjski repić konja koji se nije kupao mesec dana. Moja jakna, inače bež boje, imala je crne štrafte, a oko rukava ugljenisano crn deo. Ispod nje virila je maslinasto zelena trenerke, ispod koje su se nazirale blatnjave čizme na kojima se jedva videlo da su crne boje. Videla sam da me je okrznuo svojim pogledom, koji je otprilike govorio:"Operi se" ili "Sredi kosu" ili "Malo bolje ukombinuj te boje na sebi". I ljudi, jeste da je frajer zaista bio dobar, uprkos činjenici da sam ja srećno udata žena već nekih jedanaest godina, što mi nikako ne oduzima pravo da šmekam, bilo me je baš briga! Gordo sam ga pogledala odmerivši svaku poru njegovog bića, pa sam pogled skrenula kroz prozor, da posmatram lepu našu Vojvodinu. Doduše, danas nešto maglovitu, al, svakako lepu. Jer, tamo, odakle sam se vraćala, ništa nije bilo važno. Ni šminka. Ni frizura. Ni odeća. Ni parfem. Tamo, gde sam bila, dvadeset prvi vek još nije stigao. Kućica kraj Dunava, bez vode i struje. Po vodu ideš na obližnji izvor, a struju ti prave solarne ploče koje ovih dana i nisu nešto raspoložene, jer sunce pomalo štrajkuje. Raj na zemlji. Nema kompjutera. Nema televizije, niti loših vesti sa jutarnjeg programa. Jutro ti počinje sa muzikom i tako se i završava. Di džej, moj dobri tata, koji se još pre nekih desetak godina otisnuo nekoliko vekova unazad. Ručak: štuke koje je upecao u Dunavu. Šetnja. Vicevi i šala. U šumi, kukurek. Pas trči za nama. Društvene igre. Crtanje. Vatra u večernjim satima. Talandara.Ceo jedan svet, na dlanu. Volim da ga udahnem, s vremena na vreme i da svoju decu nahranim njime, jer se tako proširuje čitav pogled na život. I meni, svaki put, iznova, a i njima, malima. Ta sitna uživanja. Nas troje ispod hladnog jorgana, u toploj sobi. Spavamo i budimo se srećni.

Tako da, mala je cena taj frajer i moj izgled dok smo se šmekali. Mala, i podnošljiva.

Evo me opet u prljavom gradu. Deca, priključena na dvadeset prvi vek: crtani filmovi, lap top, tablet... Ja, čiste kose, planiram da stavim viklere. Telo mi mirišljavo, a već sutra ujutro ću se našminkati. Namazati. Kada budem šetala, neko će me garant šmeknuti. Al marim ja...Tamo gde sam bila, ništa nije važno. Samo trenutak, u kome jesi.

Kaže danas moj dragi suprug da je sreo poznanika dok je vodio našeg prvenčeta na turnir u stonom tenisu. Popili su po pivo i malo prodivanili. Kaže poznanik da ga je iznerviralo što je morao da dovede sina na turnir, jer je nedelja, a on nedeljom ne voli da se miče iz kuće. Voli da spava malo duže, pa da ustane i ruča sve po redu-supa, sos, meso...Onda opet dremne, pa ustane da pojede ono što je preostalo od ručka. I tako svake nedelje...

E, onda sam ja pomislila šta bih ja mogla da kažem da volim da radim nedeljom. I- nemam šta reći. Svaka moja nedelja razlikuje se od predhodne i sledeće. Ne volim kalupe. Ne volim kalupljenje i stereotipe. Šta mogu reći da volim? Volim da mi je različit svaki dan, pa tako i nedelja. Ne volim šeme. Ne volim od "od toliko do toliko spavam, onda ustanem, jedem, od toliko do toliko vozim bicikl..., "i sl. A uglavnom, ljudi delaju po nekim šemama. Zašto, ko bi ga znao. Ja volim dinamiku. I u svakom danu nečemu da se divim. Bilo to kafa koju mi je skuvalo prvenče, bilo to boja lišća u jesen, ili način na koji šušti pod nogama, bilo to da saznam da su baš u nedelju, kod nas na Zelenoj pijaci mandarine na akciji. Pa prošetam, da ih kupim. I ako nekada budem imala nedelju ili bilo koji drugi dan ušemljen, molim vas, opomenite me. Ne bih volela da upadnem u zamku kolotečine.

u 

Divno je kada naučiš da uživaš u sitnicama. Tada ti život bude mnogo lakši. Sada sam promenili fotografiju na pozadini lap topa i baš sam se nauživala. 

Juče je našem prvenčetu bio divan dan. Deseti po redu. Ne mogu a da ne primetim kako su mi te godine proletele za tren...Vraćala sam se sa svog kvazi posla dan poslednji i prolazila sam pored Betanije. Tu je bilo nekoliko roditelja kojei su izlazili sa svojim tek rođenim bebicama. Pratili su ih tamburaši. Ta slika me je ganula do suza. Setila sam se svog prvenčeta kada je bio mali kao kiflica. Sada mu deset kifla jedva dovoljno da pokrije jedan obrok.

Kod kuće su me čekali suprug i babo( čitaj moj otac). Već su počeli sa slavljem . Ja sam im se samo pridružila. Prvenče je došlo iz škole negde oko petnaest do šest. Veseo. Njegov otac mu je pustio omiljenu pesmu "Kad srce radi bim bam bam bam bam". Presrećan. Slavlju su se pridružili i suprugovi roditelji i moja mama. Naknadno je došla i moja sestra sa ćerkicom. Pokloni su mu se svideli do neba. Sve je bilo potaman. Igrali smo. Pevali. Smejali se. Slavili. A to nije teško kada imaš s kim,

gde , kada i kako. Otvorenog uma i srca. ravno do dna.

Dok se  stanom širio miris dinstanog kupusa, moja deca su se mirno igrala u svojoj sobi. Pokadkad se čuo neki povišeni zvuk iz njihove sobe, čisto da komšije nikad ne zaborave ko živi pored njih. Udobno sam se ugnezdila na Vedranovo mesto u krevetu, pokrila se njegovim ćebetom i naslonila na njegov jastuk. Pročitala stare zapise. Smejala se samoj sebi. Rešila da nikad ne odustanem da pišem, jer pisanje je vazduh koji dišem.

Juče je moja mama proslavila svoj šezdeseti rođendan, i svečano otišla u penziju. Napravila je u firmi proslavu pod nazivom  Baba Draginjin penzionerski performans. Došlo joj je sto pedeset zvanica. Završila je svoje. Otaljala. A ja trenutno šljakam u nekom kol centru za kilu čvaraka. Ako mi i za to bude dosta...Al šta sad...Vremena su se promenila od kako je moja majka bila mlada žena.

Kada sam došla sa tog, kvazi posla, zamolila sam dečake da se spreme da odemo kod babe na tortu. To je, naravno, potrajalo. Vanja  je želeo prvo da dovrši igricu, pa će tek onda obući košulju, a Ilija je izrazio želju da sam izabere odelo. Pre toga me je upitao da li znam da se potpišem žmurećki i pružio mi je svesku. "jel si napravio neko sranje?" upitala sam. "Pročitaj" rekao je. Pročitala. Napravio je sranje u školi. Na tek okrečen zid, zalepio je plastelin i onda je pokušao da ga odlepi. Ostala je fleka pa je on pokušao da je sanira vlažnom maramicom, što je prouzrokovalo da se na tom mestu boja zida oguli. "Učiteljica je rekla da potpišete, i da smislite šta ćemo sa tom flekom" reklo je moje starije, bivše bepče. Odlepila sam aplikaciju leptira sa svog omiljenog zida u tampon zoni i rekla mu da ga da učiteljici da prelepi preko fleke. Pa šta bude, bude.

Stavio je leptira u torbu i zadovoljno otišao da se obuče. Za pet minuta sam došla u sobu da vidim kako se doterao i imala sam šta da vidim: Obukao je letnju košulju na kratke rukave i donji deo trenerke. napolju je padala kiša i ljudi su uglavnom išli u debelim jaknama. Kada sam mu rekla da se skine, upitao je, naravno zašto. Objasnila sam mu da je napolju hladno i da letnja košulja i trenerka definitivno nisu odevna kombinacija. Uvredio se i rekao mi da mu onda ja pronađem šta će obući, jer ja to najbolje znam. Rekla sam mu da se za 5 minuta upristoji, ili će dobiti batina. Urlao je da neće, lupila sam ga po dupetu, pa je odjednom rešio da ipak hoće. Obukao je majcu i trenerku. Još samo Vanja i možemo krenuti. Vanja je imao problem sa košuljicom. Stezali su ga rukavi pa je morao da otplače partiju. Otkopčala sam mu dugmad oko ruku i problem je bio rešen. Obukli su i čizme i jakne, stavili su kačkete, poneli kišobrane i mogli smo da krenemo. Moja majka je baš zabrala kada će se roditi, tj.slaviti svoj 60.rođendan. Ali, tortu moramo probati, tako da smo krenuli. Usput nije bilo većih problema. Stigli smo ispred mamine zgrade, pozvonili na interfon, ali nje nije bilo kući. Rekla sam deci da ćemo je pričekati u dvorištu zgrade. Ideja im se svidela i odmah su krenuli da se penju na drvo koje je bilo mokro od kiše. Nisu poslušali mojemajčinske savete da je vlažno i klizavo. Ilija je posle prvog pokušaja pao na leđa. Em što se mogao povrediti, em što je isprljao čistu jaknu. Vanja je isprljao čiste pantalone i čizmice. Oni jednostavno ne mogu da opstanu čisti duže od sat vremena.Na rođendanu smo slavili i divili se poklonima koje je mama dobila od kolega. Zaista je bila voljena u svom kolektivu. Dečaci su povremeno divljali, ali nije bilo strašno. Uobičajeno. Kada smo se vraćali kući, poneli su omot od folije. Time su se pičili usput, tek da im ne bude dosadno. Vanaja je gorko zaplakao, kada je shvatio da je zaboravio novu igračkicu kod babe. To je trajalo nekih ceo put, sve dok ga nismo zabavili nekim kamenom koji smo ubacili u omot od folije. Bila sam samlevena i srećna što sam napokon stigla kući. A kući...moj Vedran je slavio nešto. Verovatno rođendan svoje tašte. Pičila je muzika, pio je pivo i pravio večeru. Želela sam samo da legnem i da zaspim. I da se probudim kao neko drugi. Pomalo mlađi. Pomalo bezbrižniji. Ali, kad sam ujutro ustala u ogledalu sam zatekla staru, dobru sebe i pozdravila sam se kao Ruška Jakić sa jednim velikim: "Dobro Jutro,lepotice". 

Neko veče sam se složila sa komšinicom da su vlažne maramice otkriće dvadeset prvog veka. Možeš ih upotrebiti kada deci treba obrisati ručice, nos, možeš s njima obrisati fleke od sladoleda na njihovim odelcima, prašinu na stolu, televizoru...Zato ih ja nosim uvek i svugde sa sobom, pogotovo kada idem negde sa decom, a to je skoro stalno.

Međutim, dogodilo se ovog vikenda da su mi dečica otišla kod svekra i svekrve na vikendicu, kako bih ja pripremila stan za krečenje, i kako bismo suprug i ja otišli na proslavu rođenja sinčića suprugovog kolege s posla. Kada smo pošli na proslavu, vlažne maramice nisam izvadila iz tašne i dobro sam uradila. Suprug uvek bude ganut rođenjima, smrću, venčanjima, krštenjima i svim ostalim značajnim događajima u životu, pa uvek mora da "gucne" po koju više...Tako je bilo i ovog puta. Dočekala ga je domaća kajsijevača iz nekog sela, sad ne mogu da se setim kog, i tako je on počeo da slavi...Prvo je popio ne znam koliko čašica, posle treće više nisam mogla da brojim, pa je nasrnuo na svinjetinu. Mast mu je curila sa obe strane usta, a na nosu mu je visio kupus.I eto. Moje vlažne maramice našle su primenu. Dala sam mu jednu da se obriše. Posle obilatog jela, nastavio je da tuče po rakiji, sve dok nije srušio čašicu i prosuo sadržaj. Još dve vlažne maramice.Jedna za sto, a druga za devojku koja je sedela pored njega pa joj je uflekao haljinu.Zatim je počeo da se smeje. I, kako se smejao počele su da mu cure bale iz nosa. U tom trenutku sam pomislila da je bolje bilo da sam povela svoju, i još par komšijske dece, umesto njega. I tako, ode još jedna maramica...Žurka je počela da se zakuvava, kada je kolegina mama ponudila kafu. Ja sam je popila onako, sa merakom, i odlučila da odem kada je najlepše, da ne kvarim doživljaj. Suprug je prešao na pivo, koje je , taman da krenem bilo prosuto skroz po mojim pantalonama. Pogađate, još dve vlažne maramice.

Kada sam se vratila kući, uredno sam složila sve dečje igračke, pogledala dobru romantičnu komediju i legla da spavam. Njega, naravno, nisam čula kad je došao,niti kada je ujutro odlazio na posao.Nedelja. Sedam sati ujutro, zvoni mi mobilni. Suprug me moli da mu donesem ranac sa lekovima koji je zaboravio.Tolik o nedeljnoj sovki.Pijem kafu, oblačim se i odlazim. Kada sam ga ugledala, pomislila sam kako je bolje da sam videla samu Smrt. Oči su mu isijavale, ama sav je isijavao. Ponudio mi je da odemo na indeks sendvič. Prihvatila sam.Seli smo na klupu i doručkovali smo. Niz ruku su počeli da mu se slivaju senf i pavlaka. Još jedna, predposlednja vlažna maramica. Po povratku u firmu, svratilismo u prodavnicu da on kupi kiselu vodu. Počeo je da kijai tako je otišla moja poslednja vlažna maramica. Pomislila sam da bi duže trajale, da sam ovaj vikend provela sa decom.

Zoran i ja spavali do deset, kao tinejdžeri. Otišli do Kamenjara, zajedno sa Stevanom. Ja uživala u suncu koje se ponovo rađa i vezla, oni dizali stvari na sprat, jer Stevan misli da će vodostaj Dunava biti poguban po veš mašinu, šporet, viseću kujnu itd...

Očajna sam što mi je šrinkić rekla da ću lekove piti do kraja života. Trebaće mi jedno vreme to da svarim. Idem da večeram i da gledam Poaroa. Mislila sam da ću danas poraditi mnoge stvari po stanu, ali jednostavno, nisam mogla. Nije bio dan za to. Deca me zvala pre pet minuta, da me čuju. Vanja me je pitao šta ima novo u Novom Sadu. Rekla sam mu da nema ništa, osim da smo Tanju prebacili na mesto gdesu mu stajale igračke, a igračke na mesto gde je bila Tanja.

Imam još 500 dinara, a ne mogu da kažem do plate, jer posla nema. Imam još 500dinara do daljnjeg. Užas. 

Kada na nebu ugledam dugu, obradujem joj se, baš kao kada sam bila devojčica. Istim žarom u srcu. I tako, današnji dan neću pamtiti po masi ljudi koja je došla od ko zna kuda da mitinguje u novom sadu,i po tome što se iz aviona vidi da nemaju ni daška kulture u sebi. jedva sam se kejom biciklom  probila do svog stana, koliko je tu ljudi bilo...želudac mi se stegao, kao i obično kada sam nervozna i kada mi živci odlaze u nepovrat...Ali ljudi moji, duga je bila prelepa. I trenutak u kom sam je ugledala. Vedrana, ja i mama sedele smo na terasi i veselo pile kaficu. Ogovarale sistem. Divile se svojoj deci. I smejale se, da bi duže živele...I hoćemo, uprkos svemu.

Juče nismo presvukli Tanju, naše voljeno morsko prase. Bili smo previše umorni i ja i dečaci. Zaspala sam u sekundi, čim sam glavu stavila na jastuk.

Jutros sam išla kod mog šrinkića, pa je deda došao da čuva Vanju. Kada sam se vratila, deda mi je svečano objavio da je Tanja presvučena. Obradovala sam se. Rekao je:"Jaoj, što je tu bilo i govana i pišanjka,užas". Ja sam odgovorila:"Da.Nismo je presvlačili nedelju dana", a on mi je rekao da se ona mora redovno presvlačiti. Ja to znam. Ali, ne marim. Presvučemo je kad stignemo, ništa joj ne fali. Ilija joj svaki dan donese buket maslačka. Pojede sve. Alava je do bola.

Igrala se sa Vanjom domina. Bojili i crtali. Tresnuo je sve flomastere na pod jer ne zna da nacrta ruku od Spajdermena kao što ja znam. Prestali da crtamo.

Došao Ilija iz škole. Besan. Dobio četvorku iz likovnog, kao rad nije dovršen. Uzela rad i svečano ga okačila u njihovu sobu. Rekoh :"Ovde je na izložbi, i za peticu je". To ga je oraspoložilo. Predložio je da kod moje keve odemo biciklovima i da preskoči trening. Prihvatila sam njegov predlog. Spakovala stvari, sačekala ih da se vrate sa indeksa pa smo krenuli. Uživali u vožnji. Zbunio me gust saobraćaj u uzanim ulicama koje vode do keve. I iznervirao. Nisam imala pojma da je to zbog mitinga. To me je obavestila Vedrana, ona je uvek bila mnogo više političkinastrojena od mene. Ma nek se nose svi, ovog dana sam videla dugu i bila sam srećna poput deteta! 

Ustala lakše nego predhodnih dana negde oko pola osam. 

Zatekla Iliju i Vanju kako igraju Naruta, njihovu omiljenu igricu na kompjuteru.

Iz kuhinje me je mamio miris kafe koju mi je Ilija skuvao. Na stolu sam našla poruku sledeće sadržine:

Nahranio Tanju (naše morsko prase)

Skuv"o kafu

Opr"o zube

Nasmejala sam se. Počinje još jedan dan.

Iliju sam u 7 i 56 jedva ubedila da je krajnje vreme da krene u školu. Vanju nisam vodila u vrtić, jer kašlje. Sela sam da popijem kafu, ali bezuspešno. Iz dečje sobe se začuo Vanjin glas:"Mama, molim te dođi". Došla. Opet otišla. Popila još jedan gutljaj. Popušila 3 cigare.Osvrnula se oko sebe.Sudopera puna sudova od juče. Na zamrzivaču tepsija u koju sam sinoć sipala vodu da se natopi, jer sam od neuspele smeše za palačinke napravila proju. Neuspelu. Iz korpe za veš viri veš. Vanja je gladan, al ne zna šta bi da jede. Zoran spava, treba da ga probudim da bi išao kod lekara. Odakle prokleto početi?

U pidžami perem suđe. Kuvam kafu broj dva, nadajući se da ću uspeti da je popijem onako kako volim da je pijem. Ili, bolje da kažem, onako kako  je nekad pila. U tišini, ili uz radijo, ali sama.Bez graje. Bez "Dodaj ovo, daj mi ono, hoću to..." I dok perem suđe, a kafa broj dva vri, Vanja me obaveštava da mu se kaki: "Mama, kaki mi se." "Pa kaki, Vanja." Nikad mi neće biti jasno zašto mora uvek da me obavesti kada mu se ide na wc. "Kaaaaaaaakio!" Brišem ruke od suđa, na brzinu zakuvavam kafu br. dva i odlazim u kupatilo. Sredim Vanju, sredim nonu, pa tako opijena, nazad da isperem suđe. Dok ga ispiram, kafa br dva se polako hladi. Baš onako kako volim. Sedam da je popijem, kad eto ti Zorana, mog dugogodišnjeg saputnika, supruga i izabranika moga srca. Otvara frižider i uzima meso od jučerašnjeg ručka. Odlučio je da mu to bude doručak. Jede, i sprema se da ide kod lekara. Uz put mi priča nešto, zaboravih do sada šta, ali dovoljno da prekine moje jutarnje ispijanje kafe br.dva. Popih je, a ko da nisam. Šta dalje? Da bi uključila veš za pranje, oslobađam sušilicu od veša koji sam raširila juče na sušilicu. Otvaram vrata od terase da bih na štrik prebacila neosušene peškire, evo Vanje koji je u momentu ugledao igračke koje stoje na terasi. Hoće da se igra baš s njima. Ja mu objašnjavam da može, tek kada pokupi igračke sa kojima se već igrao. Odgovara da se jako umorio i da ne može sam. Ostavljam proklete peškire i odlazim sa Vanjom da mu pomognem da pokupi čitavu armiju igračaka, kako bi raširio novu. Vraćam se vešu. Slažem. Razvrstavam po ormarima onaj koji nije za peglanje, a koji jeste, odnosim u korpu u kojoj stoji veš za peglanje. Gomila se gomila. Zgražavam se pred njom i brzo je prekrivam prekrivačem koji služi da ne gledam direktno u gomilu. Uključujem novi veš. Dok se veš pere, pristavljam ručak. Šta će to lepo biti za danas? Slatki kupus sa ribićem. Za dva dana, nadam se. Ručak pristavljen. Vreme bi bilo uveliko da skinem pidžamu i obučem nešto za dnevnu varijantu. Tuširam se i oblačim. I Vanja je u pidžami. Presvlačim i njega. Sipam morskom prasetu vodu. Ležem na krevet, samo na pet minuta. Dolazi Vanja: "Mama, hajde da se igramo." "Hajde". Igramo se. On je običan čovek, koji se po potrebi pretvara u Spajdermena, a ja sam mu žena i po potrebi mama. Igru nam prekida zvono interfona. Dolazi Zoran od lekara i predlaže da svi zajedno idemo u prodavnicu. Pristajemo. Oblačim se, ali opet interfon. Ilija sa drugom Dušanom. Sa vrata pita: "Mama, jel smem na indeks(igralište)?" "Smeš do ručka." odgovaram. Vanja menja odluku. Ne želi s nama u prodavnicu, nego hoće sa Ilijom i njegovim drugom. Oblačim ga, Ilija baca školsku torbu, Zoran pizdi što je nastao haos i promena plana. Deca odlaze svojim putem, a nas dvoje svojim. U prodavnici kupujemo omekšivač za veš. Otvaramo jedan po jedan, ne bismo li našli onaj koji nam se najviše sviđa. Dodajemo još po koju sitnicu. Račun, 734din. Vraćamo se kući. Zoran računa otkud toliki račun. Ja raspoređujem kupljeno. Sedamo za sto da popušimo po cigaru. Ja izjavljujem da idem da se provozam biciklom do Žeželjevog mosta i nazad. Dok se ja vozam, on će da zakuva kupus. Ume to da radi. Dobro zakuvava. Došlo je mojih pet minuta. Pičim Kejom posmatrajući ljude i Dunav. U sebi pevam i jurim. Sećam se svoje mladosti. Svog braon ponike i bezbrižne vožnje. Stižem kući. Pre mene su stigli Vanja, Ilija i Ilijin drug Andrej. Ilija i Andrej hoće da jedu kupus koji je Zoran zakuvao u međuvremenu. Vanja neće. Serviram Iliji i Andreju. Dok im serviram, kuvam kafu broj 3.

Oni jedu i opet odlaze napolje. I napokon, pijem jutarnju kafu u 2 popodne! U tišini, sama. Zoran jede u drugoj sobi i na trenutak, sve je tako tiho i savršeno... Interfon. Poštar. Donosi mi dokument koji mi je falio da bih napravila zdravstvenu knjižicu. Zoran i ja proučavamo svu prikupljenu dokumentaciju i shvatamo da se datumi ne poklapaju. Pizdimo oboje. U tom momentu setim se sestrinog prijatelja koji radi u Socijalnom. On će mi rešiti problem. Ovde bez veze ne mož ni zdravstvenu knjižicu imati. Smirujem se.Mogla bih malo da čitam, dok se deca ne vrate...Divna knjiga, smejem se i uživam. Poistovećujem se sa glavnim junakom, iako je on muškarac i iako se radnja dešava u Engleskoj. I on je, kao i ja, neshvaćen od većine ljudi, brine se o dva sina i mački i pokušava da postane pisac.

Zvoni interfon. Deca se vraćaju, jer da bi otišli, moraju se prvo vratiti. Ilija kuka da je gladan. Ne dam mu da jede. Na dijeti je već tri nedelje. Pogled mu je pun mržnje, ali ja ne popuštam. Hoće sladoled, jer svi napolju jedu sladoled! Ja vadim 2 lanene pločice i dajem mu na tanjiru. On kukajući da mrzi lanene pločice, jede. Odlazim na terasu da popušim jednu cigaru. Zaista mi je dosta svega! Domaćice nikad nemaju godišnji odmor. Kroz prozor sam ugledala svog svekra. Dolazi po Iliju da ga vodi na trening. Donosi sir i jaja.  Sedimo nekih petnaestak minuta i pričamo. Brine ga vodostanje Dunava. Pita da li Zoran spava, jer ide u noćnu smenu. Kažem da drema i da je malo pre ustao da piša.Jedvitim jadima nagovaram Iliju da krene na trening. Oni odlaze. Vanja i ja ostajemo. Gledam u blatnjave čizme koje stoje već četiri dana na terasi, a ja ne mogu da stignem da ih očistim. Zaukavam se da to napokon obavim, ali Vanja me doziva da se igramo igrice na kompjuteru. Ja mu odgovaram da to ne volim ali on insistira. Igramo. Ja buljim u monitor i ne kontam ništa. "Bolje da ne igramo" posle desetak minuta progovara Vanja, jer je skontao da mi zaista ne ide od ruke. Pipam Vanjino čelo. Čini mi se da ima temperaturu. Merim mu. 36,8.Dobro je, ali ja sam ipak na ivici  nervnog sloma. Umorna od svega. I da, setim se, pisanjem protiv očaja, to je moto Mirjane Bobić Mojsilović! I tako sam sela da zapišem ovaj blog. Čim sam sela, morala sam da ustanem, jer je Vanja želeo kućicu koja se nalazila ispod moje guze, u klupi. Ustala. Sela. Nastavila da pišem. Zoran se probudio. Odlazi na posao. Molim ga da me sutra uveče sa klincima prebaci kolima do keve, da ne moram busom. Mrzovoljno odgovara da će razmisliti. Ilija se vraća sa treninga. Radi domaći. Želi da ide da se voza biciklom. Vanja izjavljuje da hoće da ide pored njega, peške. Ja mu obrazlažem da je to nemoguće. On plače i udara me svojim malenim rukama. Ilija menja plan. Ićiće na indeks da se igra žmurke. Ustvari, ićiće prvo u dvorište vrtića, pa na indeks. U tom slučaju, može da ide i Vanja. Vanja se srećno obuva i oblači. Pitam Iliju šta je potrebno sutra za likovno. On odgovara da je potrebno sve i životinje. Seče životinje iz časopisa. Shvatamo da mu fali lepak da bi kompletirao šta mu treba za sutra." Lepak. Lepak. Treba da kupim lepak" ponavljam u sebi, da ne bih zaboravila. Kreću. Zvoni telefon. Sestrina ćerka Jovana zove Iliju zbog igrice Moshi games. Pričaju petnaest minuta. Završavaju razgovor i odlaze napolje. Ilija mi daje instrukcije ako se njegov drug javi telefonom. Dobro je što sam u svojoj karijeri radila i kao koloperater. Jer, kada je drugar Miloš nazvao, trebala sam i ja da nazovem Iliju, da mu javim šta je drugar rekao, pa drugara da mu javim šta je Ilija rekao. Nad Novim Sadom pada noć. U mom stanu je haos. Deca su napolju, a ja, idem da prošetam. I da kupim lepak, naravno. i cigare, alto neću zaboraviti. Moj jedini porok. A da li ćemo napokon večeras presvući morsko prase to ću pisati sutra...

Evo nama snega i zimskih da napišem (g)radosti, zavisi kako ko gleda na predstojeće nam godišnje doba.

Moja mila sestrica Vedrana rođena je baš osmog decembra, dana kada nam je pao prvi sneg.Ona živi na jednom, a ja na drugom kraju grada i kada sa decom treba da idem kod nje to je prava avantura, i to ona pustolovna.Još kad se uz sve doda da do nje menjam dva busa, da je u subotu duvao snažni vetar koji je sneg rasipao na sve strane, da su mi sinčići mega živahnvo stvorenja, a da sam ja mama koja voli da im spakuje sve što im treba, pa i više, mogao je mini film da se snimi tog jutra kada smo kretali na Sajlovo, svo u snegu obasjano.

Čim su otvorili svoje prekrasne okice, kroz spuštene roletne moja dečica su uočila da je pao prvi sneg.Bilo je pola osam ujutro i oni su me svojim šarmantnim glasićima zamolili da odmah idu napolje. Nisam mogla, kao i mnogo puta do tad da im odolim i pustila sam ih. Iz pidžama su ravno obukli ski  odela, šalove, kape rukavice i čizmice i otperjašili u obližnjr dvorište vrtića. Mislila sam da ću na miru da popijem jutarnju kafu,dok su oni napolju, ali u trpezariju je ušetao suprug sa problemom.On je takođe obožavao sneg i nije znao šta da obuče da bi pošao u šetnju.

"Ispeglaću ti somot pantalone" sanjivo sam rekla. Bio je zadovoljan. Taman kada sam prinela šolju ustima, začuo se interfon. Mlađi sin je kukao: "Mama, mama, Ilija (stariji sin) ne može da izađe iz vrtića!"

Već sam pisala o tome kako samo moj stariji sin jede, pa možete da zamislite i zašto.Stomak mu se zaglavio između dve šipke ograde obližnjeg vrtića.

Na brzinu sam se obukla i sišla dole.Duvalo je na sve strane.

"Skini jaknu" rekla sam starijem sinu,"pa ćeš moći da se provučeš".Poslušao me je i za tren oka je bio izvan dvorišta, dok se moja jutarnja kafa hladila i dobijala ukus neke sasvim drugačije, nezanimljive tečnosti.

Kada sam ispeglala suprugove pantalone, počela sam da pakujem naše stvari za odlazak kod Vedrane.Za to sam odvojila odličan vojnički ranac u koji sve što pomisliš da spakuješ, stane. Kada sam završila pakovanje, podigla sam ga, da procenim težinu. Težio je otprilike deset kilograma. Ne mari.Imam ja kondicije. Za taksi nisam imala love, busevi su se kretali skroz izopačeno zbog kanalizacije koju u mom kraju kopaju već više od mesec dana, tako da sam odlučila da decu vučem do centra na sankama, pa ćemo se popeti direktno na bus koji vodi do Sajlova. Put je bio dug i nezaboravan. Mislila sam na sirote ljude sa Igmanskog marša i tešila se kako meni ni nije tako loše. Ipak, ja se ne smrzavam, nego idem sestri na rođendan.Kada smo došli do stanice, mlađi sin je rekao:"Mama, meni se piški". "Divno" pomislila sam.Pored toga što nije bilo gde da se piški, on je bio komplet obučen u odelo iz jednog dela.Kada sam napokon uspela da  nađem pogodno mesto i da ga skinem, rekla sam mu:"Vanja, piški."A on meni plačnim glasom:" Ne znam gde mi je piša".Jadan, bilo mu je strašno zima.

Bus je krenuo i usput je pokupio i moju kevu koja je čekala kod autobuske stanice, tako da smo se nekako doklackali do Vedrane.

Ona ima kuću i mi, deca smo uživali na snegu. Naravno, napravili smo i Sneška.Klopa je bila divna:imala je ukus tuđe kuhinje, što znači da je ja nisam pripremala i zato mi se najviše svidela. Toga dana nisam morala da kuvam. Dugo ću ga pamtiti.Slavlje je prošlo kao san, i nazad smo se opet vratili istom šemom:busom do centra, pa sankama do našeg kraja.Otpala sam.Crkla, umorila se do beskraja, a kada sam pomislila da još treba da kuvam kad se vratim, zaista mi nije bilo dobro.

Ulazimo u stan.Miris čorbice i musake širi se po stanu i ulazi u moje umorne pore.Eto, i moj suprug ponekad zablista! Rekao mi je da ručam i da legnem da odmorim. Time me je podsetio zašto sam se udala za njega. Tako sam i uradila. Jela i utonula u carstvo snova...I taman kada sam počela da sanjam Bred Pita bez odeće, čula sam glas svog davno odabranog dragog:"Maco, hoću da ih vodim na sankanje.Ajde da mi pomogneš da ih obučem".

Onako sanjiva i opijena počela sam da tražim opremu za sneg po stanu: Ilijine rukavice, Vanjine rukavice, čizme jedne, čizme druge, kapa broj jedan, kapa broj dva..." Kakav ručak znaš da skuvaš, još da sam znaš i da ih opremiš za sneg, zaista bih znala da si ti sto posto čovek mog života" mislila sam dok sam ih snena, opremala. Bili su spremni i taman sam mislila da ću da ih se otarasim, suprug je zapitao: "A gde su moje rukavice ?" Mirno sam mu našla rukavice.Otpratila sam ih napokon dočekavši da popijem kafu. Onu od subote ujutru. 

Uskoro će deset godina kako smo moj dragi i ja u braku. Za sve te godine ja verno i svakodnevno kuvam, ma da mnogo više volim da šetam, čitam, pišem, crtam, vozim bicikl, vezem, pletem, crtam murale i da ne nabrajam dalje, potrajaće.

Prosto, kuvam zato što moram. Treba nas prehraniti, treba zdravo živeti, a tri muškarca u kući nije mala stvar. I evo šta sam juče pokušala, po savetu starijih žena: da skuvam paprikaš  za dva dana:računala sam, suprug će jesti na poslu, pa će samo malo čalabrcnuti, mlađi sin će jesti u vrtiću, ostaje samo stariji i ja, koja sam bila spremna i da se odeknem svog dela, samo da bih imala dan pauze u kuvanju.

U paprikaš sam stavila dva veća paketa piletine (krilca, leđa, batake i karabatake) i kilu krompira.Izabrala sam poveću šerpu i sve je mirisalo na to da sutra neću morati da kuvam.

A evo šta se desilo:

Ja sam sipala sebi sasvim malu porciju, dva krompira i batak. 

Stariji sin je ufurao u kuću sa njegovom prvom i sada već čuvenom rečenicom:"Šta ima da se jede?" na šta je sam odgovorio:"Mmmmmm , paprikaš." Sipao je dva puta po dve porcije.(njemu je odavno jedna porcija postala mala, pa se, kada je on u pitanju jedna porcija računa kao dve).Onda je iz vrtića došao mlađi sin, nekako kenjkav, neraspoložen. Ubrzo potom, otkrila sam da je gladan: Još dok je jeo prvu turu paprikaša govorio je:"Mama,kad pojedem, tražiću još."I tražio je.Još. I još jednom još.

E onda sam, kada je suprug došao, ja otišla kod drugarice na kafu,jer nisam više mogla da gledam kako oni jedu, a znala sam, kako je krenulo, da našoj glavi porodice može da se desi da je baš ogladneo od ručka na poslu.

Kada sam se vratila, prvo što sam, grozničavim glasom upitala bilo je:"Jel ostalo paprikaša za sutra", na šta sam dobila potpuno i apsolutno negativan odgovor.

Pa kad lepo kuvam, sama sam kriva. 

E pa, što bi rekli braća Ameri, long time no sea...Mora nešto od tog pisanja i da se zaradi, pa vam Vedrilica već duže nije pisala svoje zgode i nezgode.

Voli ona što rado čitate njene zapise, ali, ništa joj za tu zabavu ne plaćate, pa se okrenula malo ka pisanju za izdavačke kuće, za novac i prestiž, svakako. I uspelo.

 Ali, falili ste joj, nije da niste, zato će večeras sa vama da podeli recept pod nazivom KAKO  UŽIVATI U SOPSTVENOM ŽIVOTU

Težina pripreme: laka

Dužina pripreme: doživotna

Potrebni sastojci:

1, Jedan život

2. vi, ti, on, ona ili ono

3. Beskrajno mnogo trenutaka

4. 5,6 kg osmeha

5. Jedne ruke

6. Stvar

Uzmete stvar u svoje ruke, dodate 5,6 kg osmeha u beskrajno mnogo trenutaka jednog života koji imate vi,  ti, on, ona ili ono. 

 Srećno! 

 3 februar

Zahvaljujući jednom od mnogobrojnih virusa koji haraju hladnim novosadskim ulicama, danas smo moj suprug i ja zamenili uloge. On je bio domaćica, a ja gost koji leži udobno smešten u svoj krevet.Naime, juče popodne naglo me je strefila temperatura od nekih približno 38 stepeni celzijusa, groznica, glavobolja i malaksalost, pa sam ga pozvala na posao i rekla mu da mi je prilično loše. A moj suprug ZNA da ja zovem kada je zaista tako, pa još puta sto. Zato je preduzeo radikalne mere:

1.Pozvao je kolegu da dođe ranije na posao, kako bi sa istog mogao ranije da ode. (Mislim posla, a ne kolege)

2. Otišao je u apoteku i kupio mi je upsarin I c vitamin.

3. Otišao je po našeg milog prvenčeta Iliju na trening.

4. Igrao se sa decom dok sam ja kunjala.

5. Okupao ih I uspavao .

6. Oprao suđe, počistio ceo stan.

7. Izvadio pile da se odmrzne, kako bi sutra skuvao ručak!

8. Ušuškao me i poljubio za laku noć.Iako bolesna, jedva sam čekala jutro, da vidim dalji razvoj događaja...

4. februar 2011.

Sat je zvonio u 6 i 20. Ustala sam u 7, kao i obično, jer tih četrdesetak minuta provodim negde između jave i sna svesna toga da još uvek ne moram i moram...Ustati. Ustala.  Probudila  Zorana da spremi decu u školu i vrtić. Trgao se i direktno otrčao u toalet, gde je proveo dobrih 30 minuta. Kombinacija feferona, belog luka i senfa u večernjim satima može da bude poprilično ubitačna. Vanju, naše drugenče, sam za to vreme obukla, očešljala i nahranila. Hm, kao da mi je već malo bilo bolje? Ali ne, rano je, nije prošlo ni 24 sata od moje gripuoznosti. Od Ilije sam jedva iskukala da se sam obuče i očešlja.Oprati zube nije mogao, jer je Zoran još uvek obavljao jutarnju toaletu. Zabrujala sam :“Ajde brže ti ko Vlaška mlada, spremaš se sto godina!” Iz kupatila su se čuli zvuci koji nisu bili nalik na odgovor…Tj, kad bolje razmislim, možda je to i bio njegov odgovor, meni, njegovoj voljenoj ženi...Došli smo do Ilijinih cipela, a Zoran je još uvek bio u kupatilu. Vanja je bio kompletno obučen, a Ilija nije znao gde su mu cipele. Ležim i režim:” Kako ne znaš gde su ti, treba das u na mestu gde stoje cipele!” Ne odgovara, nego čujem da pretura nešto po rancu za trening.”Aha. Evo ih!” zadovoljno viče. “Vaaaaaa” počinje da se dere: “Kakva je ovo cipelaaaaa?! To nije moja cipela!” U sobu unosi dve različite cipele. Crne, ali različite…”Bože, dete pa ti si sa treninga došao obuven u dve različite cipele!“ očajno cvilim…Ne, on je u ranac ubacio jednu svoju cipelu i prvu koja mu je pala pod ruku, a došao je u patikama za trening…Bio je to njegov “utešan“ odgovor. Ali kako je moguće da nisam…Ah, da sve mi je jasno. Juče je Zoran išao po njega na trening…Rezervne čizme za sneg nemamo. Poslužiće kišne…A, evo I Zorana, smeje se ko blesav:”Ha, ha…dve različite cipele…Ilija, care!“ “Šta se ti smeješ, vičem užasnuta, “Ti nisi primetio da ga vodiš u patikama za trening, a da ne spominjem da si neki dan Vanju doveo u cipelama drugara sa kojim deli ormarić!!!” Temperatura mi je naglo skočila kao i pritisak. Ne sećam se trenutka kada ih je odveo, ali odmah posle toga i temperatura i pritisak su se vratili na normalu...Kroz otvoren prozor sobe posmatrala sam kako Vanja urla:“ Neeeeću u vrtić!” Zoran ga je hrabro nosio, dok je Ilija veselo trčkarao u čizmama za kišu, po snegu,  vukući sa sobom torbu za pijacu, koju nosi umesto ranca, jer mu se neki dan pokidao rajfešlus.

11.sati pre podne. Budi me miris domaće supe…Mora da sanjam…Zoran otvara vrata i unosi čaj:” Srećo, supa je gotova. I pile se peče.” “O Bože,” pomišljam, ne daj da ovaj virus ode…

13 sati. Ne mogu više da ležim. Ucrvljaću se. Ustajem, da operem par sudova. Kobna greška! Čujem umilni glas svog supruga:„Srećo, kad si već ustala, mogla bi na brzinu da napraviš one tvoje knedle od griza. Išle bi izvrsno uz supu…” Skoro 24 sata uloge su nam bile promenjene…Nije loše za jedan viruščić.

Vedrilica ima rođenu sestru Vedranu, koja je mlađa dve godine, stiglo je leto trideseto, godina joj žao nije... I Vedrana voli da piše. U nedostatku pozitivne inspiracije, a ne želeći da u ovaj tmuran dan širi negativnu, danas vam Vedrilica predstavlja Vedranin prosečan (ne)radni dan, i to iz prve ruke, onako kako ga Vedrana doživljava. Ona pisala, lično. Da procenite, jel liiiče nji' dve, najrođenije:)

Jedan sasvim običan dan u životu neradnika, propalog fotografa, propalog studenta biologije, bivšeg kamermana,i večitog studenta žurnalistike

6:30- Alarm na vašem mobilnom svira temu iz filma “Most na reci Kvaj”. Prezirete tu melodiju. Rado bi ste bacili telefon u proizvoljnom pravcu i okrenuli se na drugu stranu, ali vaš revnosni muž čuo je melodiju i pre nego je ona počela da svira. Čujete:”Jeeelenaaa, ajde, ustaj!”
 
6:35- Pokušavate da navučete grilon čarape na noge, desna uspeva, ali levu nikako ne možete, jer se nalazi u ustima kučeta koje ste nedavno dobili, i koje je oduševljeno što je neko konačno ustao, da se igra sa njim.
 
6:40- Ubitačan tretman lica sa ledenom vodom iz slavine. Ono, može da se uključi i da bude mlaka, ali ovako je bolje, jer nemate vremena za kafu.
 
6:45- Vaše čedo se budi. Pokušava da pronađe papuče, ali ker ih je u toku noći razvukao u nepoznatom pravcu, ako ne i pojeo.
 
6:47- Locirali ste jednu papuču u kupatilu.
 
6:50- Ma ko je lud da se šminka u ovo doba dana. I češljanje je previše.
 
6:55- Pomažete detetu oko oblačenja. Nije da ne zna sama, ali geni su čudo. Podseća na vas iz tog perioda. Ako može neko drugi da uradi, zašto bi se ona mučila?
 
7:00- Trpate pidžamu za vrtić, peškirić i čestitke koje je ćerka napravila simpatijama za Valentinovo, u ranac. Da, neke žene nose male torbice, ali vama ponekad ni kofer ne bi bio dovoljan.
 
7:05- Šal, kapa, jakna, ćerka...Sve je tu. Otvarate vrata kući. Napolju je prijatnih -3. Milina jedna, pa to nije ni -15, kao pretprošle nedelje.
 
7:10- Bus je stigao. Gužva je neviđena. Valjda jer je otoplilo. Ulazeći, očepite dve tri babe, za kaznu jer se šmucaju tako rano, a u penziji su. Vi kad budete u penziji, ne ustajete pre 11h!
 
7:15- Naravno da niko neće da ustane u busu, da bi dete selo. Što bi? Ugodno se klackate, bus naravno ima lošu amortizaciju, isto kao i vaša kičma i bubrezi. Na prelasku jedne od rupa, naših “ispravnih” puteva, čini vam se da ste izgubili bar trećinu bubrega.
 
7:30- Presedanje kod pijace. Sledeći bus stiže za 4 minute što je sasvim dovoljno da kupite kiflu ćerki u pekari. U pekari svira ogavna dens pesma, domaći hit iz devedesetih. Kažete prodavačici da je ta pesma bila friška kad ste imali 13 godina. Ona vas pogleda začuđeno, a potom se nasmeši i preporuči vam radio stanicu na kojoj je “hit”. Kaže super je. Sve sami hitovi, kao što, shvatila je, volite. Upućujete joj najlepši mogući osmeh. Bar onaj koji je moguće uputiti nekom u pola 8 ujutru.
 
7:34- Ukrcavate se u drugi bus. Tu je gužva još veća. Jedva ste ušli. Ovaj put laktom ste lupili u stomak gospođu u bundi. Da je pošla jutros na posao, bez bunde, u busu bi bilo mesta bar za još troje ljudi...Naravno da nije osetila udarac. Krzno je čudo.
 
7:50- Izlazite iz busa. Krećete se ka vrtiću. Jato vrabaca opet cvrkuće iz istog žbuna. Ćerka drekne na njih, i oni se razlete...
 
8:00- Spakovali ste ćerku, predali vaspitačici. Karte za Valentinovo su u ormariću, daće ih posle doručka.
 
8:00- Jurite na fakultet, tamo nema ništa novo.
 
8:10- Trčite za busom. Da, pobegao je. Nema veze, evo sledećeg.
 
8:24- Bus je stigao do železničke stanice, taman da vidite kako onaj, na koji treba da stignete, odlazi. Sledeći je za 20 minuta.
 
8:24-8:44- Gledate kako prolaze autobusi, automobili...Bože, pa di svi ti ljudi idu?
 
8:50- Izlazite iz autobusa. Do kuće vas čeka dobar komad blatnjave ulice...
 
9:00- Cviljenje kera se čuje na 20 metara od kuće. Ostavljen je sam i jadan.
 
Nastaviće se....
 
9:05- Mačke se deru iz garaže. U putu do kuće nazvao vas je vaš otac. Dok ste šljapkali po blatu, on vam je izneo nedelji izveštaj. Saznali ste, kao što i već znate da u Srbiji čovek može u invalidsku penziju, jedino ako se pred komisijom pojavi u kovčegu. A možda ni tad.
 
9:10- Ulazite u kuću. Suprug je otišao na posao. Ignorišete kevtanje iz kupatila i zapomaganje iz garaže. Smireno ložite vatru. Opet ste se opekli. Posle četiri meseca grejanja na drva, vaše ruke izgledaju kao da ste prošli ako ne 9, ono osam krugova Danteovog "Pakla".
 
9:15- Interesantno, upalila se vatra iz prve. Neće biti kiše danas, znači. Stavili ste kafu na šporet i dok ne provri, odlazite do garaže da odnesete mačkama doručak.
 
9:20 Sunce mu poljubim! I pored onog peska, koji vredno menjate svaki dan, mačke su opet zasrale 40 % teritorije. Počistite pogan, dali ste doručak, puštate ih u kuću. Zamenite pesak.
 
9:25- Kuče izleće iz kupatila. Kafa vri. Mačke skaču u visinski deo,i frkću, jer se još ne slažu najbolje sa kerom. Kažu svi da će se zavoleti. Ali treći dan...To nikako ne liči na ljubav.
 
9:30- Svi su doručkovali, osim vas. Vaš je doručak godinama kafa i cigare, upalili ste komp, doručkujete, čitate vesti. Opet sranje. Vlada stablna ko i vaša desna noga odjutros. Vražji išijas vas je juče napao dok ste peglali.
 
10:00- Vreme za rutinsko održavanje sistema, pardon kuće. Usisavate, a kad ste već to sredili, može i prašina da se obriše. Juče ste je brisali, ali ko i da niste. Za to vreme ker se opet upišao negde u predsoblju.
 
10:30 Ručak? Hm...Ma špagete, to je najbrže. Pristavljate meso da se dinsta i usput igrate onu glupu igru Farmville na Facebook-u, igru koju zapravo igra vaša ćerka, ali grozno odlepi, ako joj uvenu usevi zbog neodržavanja.
 
11:00- Poziv. Vaša majka. Kaže da ima neke kolačiće sa srcima, pa da dođete do nje popodne.
 
11:05- Kupite veš, slažete i bacate na mesto gde inače stoji gomila za peglanje. Ponosno gledate da tu nema gomile, jer je juče bila nedelja, pa ste sve lepo ispeglali. Vaša baba bi vas proklela da zna tamo negde, ko zna gde je, da peglate nedeljom. To je kršenje izvesne božije zapovesti. Eh, lako je Bogu. Ta on ne nosi odela, a da nosi, sigurno bi negde u Bibliji pisalo da je morao da se oženi.
 
11:10 Meso u paradajz sosu krčka se na šporetu. Trn od drveta zabio vam se u palac, što vam otežava kuckanje. A baš ste u kreaciji. Upravo pišete kako vam je protekao dan. Bar do tog momenta. Ali stigli ste tek do 7:34.
 
11:15- Ne vredi. Treba vam pinceta da iščupate trn. Odlazite do kupatila u potrazi za istom. Usput se saplićete o kera, jednu mačku iiiii ...Da, to je bila druga mačka.
 
11:20- Opet ih rastavljate. Slavko je završio u ćorsokaku kod frižidera, i nema gde bliže da skoči osim na plafon.
 
11:25- Ker se popišao u predsoblju. Gurate mu njušku u pogan i vodite ga na mesto gde bi trebalo da obavlja to što obavlja, ali to do sada ni jednom nije obavio.
 
11:30- Gotov sos za špagete. Osećate probadanje u desnom bubregu. Mora da je kamen. Testo ćete kasnije, pa nema smisla da bude hladno, za ručak.
 
11:35- Vreme da ker jede. Grejete mu hranu. Pa nema smisla da jede hladno.
 
11:55- Zujite na Internetu. Downloadujete knjige sa Baneprevoza, sve one knjige koje ćete jednom pročitati, makar u penziji.
 
12:15- Zalivate cveće, uključujući i one narcise, što ste juče pozabadali pred kućom. Ako tu išta nikne, možda ćete bataliti fakultet i baviti se hortikulturom. A možda baš i ne.
 
12:30- 13:15- Negde u mimohodu. Verovatno da niste dobro izračunali satnicu, jer vam fali ovih 45 minuta . Mora da je otišlo na wc i cigare. A da i na bar 3 pranja suđa.
 
13:15-13:25- Garažirate mačke, zatvarate kera u kupatilo. Oblačite jaknu, vreme da krenete po ćerku u vrtić.
 
13:30- Na izlasku, pre nego ste obuli čizme ugazite u nešto mokro. Da, ker se popišao i treba da obrište. Brišete, treba da promenite čarapu, kad zvoni telefon. Vaš suprug. Pita da li ima obaveza za večeras, jer bi rado išao kod drugara. Dok razgovarate, čujete da je bus prošao kraj kuće. Sledeći je za 20 minuta.
 
13:35- Niste promenili čarapu. Izlazite iz kuće u nadi da ćete naleteti na Rumenački bus.
 
13:48-Al vas je osralo, vidi pa to je taj bus. Super. Usput stiže sms, vaša kuma. Čeka kod vrtića.
 
14:05- Presedanje kod ž. stanice, četvorka je opet zbrisala pred vašim očima.
 
14:27- Kod vrtića ste. Saznajete od kume da ste definitivno položili ispit. Kretenski profesor zakazao je upis ocena za dva dana, u pola pet popodne. Di je našao to vreme?
 
14:30-U vrtiću. Tamo daju knjigu koju deca mogu da nose kući, da je roditelji pogledaju, ali ukoliko nećete da je kupite, vratite je u vrtić, neoštećenu. Moraćete da je kupite. Kako da je vratite neoštećenu, kad je ćerka več naoštrila olovku, da rešava lavirint? A i pitanje je da li će neka od zveri koje imate kući proliti jednu od vaših kafa upravo na tu knjigu. Zapravo to i nije pitanje. To je tako. Gravitacija.
 
14:35- Strpali ste se kod kume u auto i idete do vaše majke. Ona je još na poslu, ali imate ključ od stana, taman da se malo izvrnete kod nje, dok ne dođe.
 
14:50- Ulazite u stan. Tamo je...mrak. Ah, da. To je vaš brat, koji je stigao jutros oko 6, pa mu je smetalo dnevno svetlo, te se svojski potrudio da zamrači sva moguća mesta na koja bi svetlost mogla da uđe. Kraj kreveta je velika čaša sa vodom. Neko je pio pivo, može biti, sinoć?
 
15:00-16:00- Oprali ste suđe, i namestili krevet, jer je brat morao da ustane. Nema smisla, kad žena dođe sa posla, da je dočeka takav nered. Možda bi on još i ležao, ali to je nemoguće, jer ga je vaša ćerka zaokupila.
 
16:00-18:00- Kafa sa mamom, društvena igra sa ćerkom. Kolačići za Valentinovo.
 
18:00- Vreme da se ide kući. Vijate bus broj 11.
 
18:10- U busu. Majstor koji vozi, očigledno je ranije prevozio repu, krtole i kupus. Tako se i sad ophodi prema putnicima koje vozi. Uspeli ste da padnete i zveknete koleno, dok ste vezivali pertle ćerki u busu, kad je naglo zakočio. Ovaj put kriva je inercija u kombinaciji sa gravitacijom. Pertle su se odvezale dok ste trčale za autobusom. Sa radio stanice dopire najmodernija tursko-srpska muzika.
 
18:20- Majstor je verovatno završavao smenu, pa je žurio. Nije vas istovario na redovnom mestu, nego oko 300 metara dalje, jer mu je tu garaža bliža.
 
18:20-18:25- Trčite sa ćerkom na bus 14. Ne bi ste trčali, samo da je bus stao na redovnu stanicu.
 
19:00- Stigli kući. Smireno ložite vatru dok ker obija kalauzom vrata od kupatila.
 
19:05- Majko mila. Ker je uspeo da skine peškire sa veš mašine. Uspeo je i da povadi sav veš za pranje, i komadi odeće su svuda po kupatilu, osim ne u wc šolji. Na svu sreću. Čistite ćerkinu i svoju obuću od blata.
 
19:10 - Kuvate čorbu. Ćerka je izjavila da bi joj prijalo tako nešto. Odustajete od kuvanja testa za špagete. Pa ko će to jesti?
 
19:20- Suprug se javlja od druga. Obećao je da će vam doneti pljeskavicu za večeru. Onda šteta baš i da večerate bilo šta drugo, da ne kvarite. A niste ni ručali? Jeste? Niste? A da, jeli ste one kolačiće, koji su, iskreno, tvrdi toliko da vam umalo nije ispao jedan od poslednjih kutnjaka koje imate i koje čuvate za duboku starost. Al nema smisla da se žena uvredi, pa da ne jedete.
 
20:00 Svi su večerali. Čerka, mačke i ker. Svi osim vas. Vi čekate pljeskavicu. Puštate novu turu veša u mašini.
 
21:00- Namešten krevet, ćerka igra igrice na netu. Mačke garažirane. Ker trčka okolo i piša di stigne.
 
21:30- Raširili ste veš, ćerka u krevetu. Ajde sutra je neradni dan bar, pa može kasnije da legne, država opet slavi jedan od ustava, ili tako nešto. Ko bi to sve pohvatao.
 
21:35-"Mama, hladni su mi tabančići. Dođi da me ugreješ." Oprali ste suđe poslednji put danas. Idete u krevet. Ma jebo i pljeskavicu i sve.
 
21:40- Niste sigurni ko je pre zaspao. Vi ili dete.
 
..........
 
00:40-"Jeeelenaaa..Doneo sam ti pljeskavicu!" Tiho opsujete. Taman ste sanjali kako se krčkate u jacuzziju. Ustajete. Pa nema smisla da se čovek uvredi, kad vam je tako lepo doneo večeru. Ipak je dan zaljubljenih. Bar je bio, do ponoći.
 
00:45-01:15- Razmenjujete servisne informacije sa mužem. To je ono, di ko ide sledećeg dana, i šta treba kupiti za sutra. Treba i da vodite keretinu kod veterinara, na vakcine.
 
1:20- Svi spavaju. Ok ne svi. Vama nešto ne ide san na oči. Izgleda će vam ovaj put trebati celih 5 minuta da zaspite. Nekako je hladno...
 
1:30-Svi spavaju.