Kaže danas moj dragi suprug da je sreo poznanika dok je vodio našeg prvenčeta na turnir u stonom tenisu. Popili su po pivo i malo prodivanili. Kaže poznanik da ga je iznerviralo što je morao da dovede sina na turnir, jer je nedelja, a on nedeljom ne voli da se miče iz kuće. Voli da spava malo duže, pa da ustane i ruča sve po redu-supa, sos, meso...Onda opet dremne, pa ustane da pojede ono što je preostalo od ručka. I tako svake nedelje...
E, onda sam ja pomislila šta bih ja mogla da kažem da volim da radim nedeljom. I- nemam šta reći. Svaka moja nedelja razlikuje se od predhodne i sledeće. Ne volim kalupe. Ne volim kalupljenje i stereotipe. Šta mogu reći da volim? Volim da mi je različit svaki dan, pa tako i nedelja. Ne volim šeme. Ne volim od "od toliko do toliko spavam, onda ustanem, jedem, od toliko do toliko vozim bicikl..., "i sl. A uglavnom, ljudi delaju po nekim šemama. Zašto, ko bi ga znao. Ja volim dinamiku. I u svakom danu nečemu da se divim. Bilo to kafa koju mi je skuvalo prvenče, bilo to boja lišća u jesen, ili način na koji šušti pod nogama, bilo to da saznam da su baš u nedelju, kod nas na Zelenoj pijaci mandarine na akciji. Pa prošetam, da ih kupim. I ako nekada budem imala nedelju ili bilo koji drugi dan ušemljen, molim vas, opomenite me. Ne bih volela da upadnem u zamku kolotečine.
u
