Stranice slobodne letačice

Draga Ro,

Kada bolje razmislim, nisi ti trebala da gradiš kuću na Sajlovu, što je (za neupućene) nekih 5 km udaljeno od našeg stana, ali vazdušnom linijom, naravno.

Trebala si da živiš negde još dalje, recimo u, Londonu, Parizu ili možda Rimu? Pitaš se zašto sam odabrala te prilično privlačne destinacije? Pa zato, jebeš ga, već, kad si daleko, da budeš daleko u tri lepe, pa da znam da ne mogu do tebe. Ovako, kao, mogu, a u stvari ne mogu, jer mi do tebe treba sat i po vremena, sa dva autobusa, što i nije ajd, neki problem, jer vremena bar imam. Nego, treba mi tih 210 dinara, koje, eto, nemam. A da si u Londonu, recimo, onda bih ja možda skupljala i odvajala tzv. "Dinar za London", po polugodištu, ko što je ovde već uobičajeno da se skuplja : "Dinar za vrtić, dinar za krečenje škole, dinar za obezbeđenje" i slični "dinari" pa bi se tu možda i nakupilo za kartu do tebe. Da popijemo jednu, dve kafe i popušimo jato cigara i izogovaramo ceo svet. Dobro, ne izogovaramo, pregrubu reč sam izabrala. Iznesemo činjenice o svemu, to je već bolje.

Zato, kad sledeći put budeš kontala gde da živiš skontaj tako nešto što sam ti predložila u ovom ti, pismu.

Voli te tvoja Visprenost

U Novom Sadu, 8.1. 2015. 

Volim kada mi se moja mlađa sestra javi da će doći na kafu. Živimo na drugim krajevima grada, što mi često izgleda da smo na drugim kontinentima, jer se viđamo sve ređe i ređe.Život, ništa drugo, učini tako...

Juče, dok sam sa dečicom uživala u sunčanom danu na Štrandu, posmatrajući labudove, rečne galebove i Dunav, kako plene svojom lepotom, zazvonio mi je mobilni telefon. Bila je to moja draga sestrica, koja mi je saopštila da će zajedno sa  svojom ćerkom doći kod nas da se oprostimo od zimskog raspusta. Bila sam jako srećna. Dan je obećavao. Suprug je kući kuvao ručak, što me je podsetilo zašto sam se ozmeđu ostalog, udala za njega, sestra mi dolazi, deca su razdragana...Srce mi je bilo puno. Polako smo se vratili kući, da bi dočekali drage goste.

Kada sam ušla u stan, dočekala me je prijatna atmosfera: suđe oprano, stan sređen, ručak na šporetu, a supruga nema. Odlično. Fino smo jeli, pa sam malo prilegla. Iz sna me je trgao interfon. Bila je to moja seja i njena malecka. Za njom je, nasmejan, išao moj suprug.I, žurka je mogla da počne. Uvek kada se sastanu, moj suprug i seka pronađu zajednički jezik zahvaljujući ni manje ni više, nego pivu. I tako, nas dve na brzinu popile kafu, razmenile koju reč, tek da se kaže da smo popričale, i na trpezi je servirano pivce. Suprug i ona počinju da pijuckaju, uz lagan razgovor. ja se ponekad ubacim, čisto da se vidi da sam i ja tu, al, oni nešto posebno ne mare. Nastavljaju po svome. Tema temu stiže, pivo za pivom se niže...A sutra je prvi radni dan. Moj mlađi sin ustaje u vrtić, a stariji na trening, iz čega sledi da pre njih treba da ustanem ja.Al, mare oni...Seja izjavi nešto kao: " Trebalo bi već da krenemo," a suprug nonšalantno odgovara: " Ma, samo ti sedi, slobodan sam ja sutra." Hm, da... Slobodan si ti, mislim se, a ko mene pita? I tako su sedeli, pušili, pričali i pili, malo se smejali, a pomalo plakali. Emotivci, šta ćeš...E, onda su se setili da bi mogli i muziku da slušaju, pa su ispunjavali muzičke želje. Dok su oni slavili, ja sam: oprala suđe koje se, naravno opet nagomilalo, spremila opremu za trening starijem sinu, kao i odeću za školu, odelo i pidžamu za vrtić mlađem, okupala juniora, dok je vrištao kao da mu deru kožu, jer nije želeo da se kupa. Mislim da su ga čuli u tri susedne zgrade, dok sam ga sređivala, dišući duboko da ga slučajno ne bih lupila po guzi. Onda sam starijeg takođe zamolila da se sredi, dok je sestricina ćerka blago počinjala da cvili jer joj se išlo kući, a videla je da ona i njena mama nemaju u tom trenutku iste želje. Smestila sam dečicu u krevet, da leže, ako već ne mogu da spavaju, i onda sam se vratila mom suprugu i sekici. Njihove okice su već uveliko usitnile i poprimile čudan sjaj. Gledala sam ih i mislila doookle ćete? A oni, mogli bi do prekosutra. I tako skontah da  mi svaki put suprug otme sestru. A ja joj se toliko radujem i toliko mi fali u životu ovom mom, jedne majke, supruge, žene, domaćice i ko zna čega sve još.

Otišla je oko pola dvanaest. Zaboravila je samo kapu. Suprug je posle toga još poslušao još  koju pesmu, umazao svoju majcu gulašom koji je tog dana kuvao, i koji je po njemu, trebao da bude više" prošaran". I kada smo stariji sin i ja legli, a mlađi je uveliko spavao, začuo se velik lom iz kuhinje. Sin i ja smo nagađali šta je razbijeno.

 "Samo da nije šolja sa mojim imenom, ili ona iz Mađarske", prokomentarisao je sinček, a ja sam dodala: "Ili ona moja što sam dobila od Božić Bate". Nismo hteli da ga zovemo i pitamo šta je razbio, jer smo čuli da psuje i negoduje.

Svanuo je novi dan, iako je još bio mrak. Pristavila sam jutarnju kafu, kad eto ti mog slobodnog muža. Pita zašto sam ustala tako rano. Krpz zube sam procedila da se kreće u školu, na šta mi je on poslao nešto poput osmeha koji shvata. Vratio se u krevet, gde je proveo ostatak dana, jer, Bože moj, on je danas slobodan. Ja sam: ispratila starijeg sina na trening, pre čega sam mu napravila sendvič za doručak, probudila mlađeg i odnela ga na rukama u vrtić (tako se mi ujutu mazimo, al mislim da neću moći još dugo) , otišla u šetnju kejom nekih pet kilometara ili ti sat vremena, pri čemu sam smišljala temu za novi ljubavni roman, dočekala starijeg sina sa treninga, otišla s njim do centra da kupi neke karte za kojima je kukao pretgodnih mesec dana, skuvala ručak, servirala ga i pojela svoj deo, servirala užinu starijem, a malo zatim i ručak, spakovala mu knjige za školu, u ime prvog dana, uključila veš mašinu, pročitala strip Dilan Dog, zadremala, probudila se, otišla po mlađeg u vrtić, igrala se s njim Crnog Petra, postavila njemu ručak,radila s njim svesku za male predškolce, osetila da me drma neki virus, popila panadol, skuvala čaj, pogledala s mališom nekoliko epizoda crtanog filma Garfild, popila ostatak kafe koju sam skuvala negde oko deset sati ujutro, pogledala na sat. Pola sedam je. Sinovi prijatno razgovaraju u dečjoj sobi. Volim njihove male glasiće u dijalogu. Ja kuckam, a suprug...on je danas slobodan.

Skuvana kafa miriše iz kuhinje. Brdo neopranog suđa  stalno raste. Deca se veselo igraju.

 Sve mogu, a ništa ne moram. Ušuškana, ležim u svom krevetu.Ćebe miriše na omekšivač. Uživam.

U ovom trenutku, na celoj planeti, ljudi se od nečeg opraštaju. Dragi od drage. Suprug od supruge. Prijatelj od prijatelja. Karijerista od karijere. Majka od deteta. Dete od majke. Vlasnik od  ljubimca. Prodavac od proizvoda. A ja...od zimskog raspusta:

Zbogom moje najdraže tri nedelje u nekoliko predhodnih meseci. Zbogom moj prolongirani snu. Zbogom kuliranju. Zbogom noćno surfovanje netom, čitanje blogova i gledanje serija do skroz kasno. Zbogom opuštajuće šetnje i razgovori sa dečacima. Zbogom školo klizanja i ćaletova kućice u osami.

Dobrodošlo drugo polugodište četvrtog razreda mog starijeg sina. Dobro  došli treninzi.Domaći zadaci. Učenje. Dobrodošlo buđenje u šest i spremanje ranog doručka i svaki dan neke druge užine. Dobro došlo trčanje u školu kada shvatim da je prvenče nešto za istu zaboravilo. Dobro došao svakog utorka potreban mnogobrojni materijalu za likovno. Dobro došla opremo za fizičko. Opremo za trening. Garderobo za školu, garderobo za vrtić. Oprana i ispeglana pidžamo za spavanje u vrtiću, klanjam ti se. Roditeljski sastanci, "ne mogu da vas dočekam". Dobrodošli individualni razgovori, pregovori, dogovori. Stomačni virusi. Gripe. Glavobolje, lažne i prave. Moje, i dečje. Dobro mi došli, i bolje vas našla ja, slobodna letačica kojoj je jedne tihe i tamne noći neko maznuo krila. A mogla sam leteti...

Danas sam posle dužeg vremena u busu koji me je vraćao u stvaran svet, ugledala dobrog tipa. I, bilo je to jedno sasvim novo iskustvo.

Moje inače uredno namazane očice, sve sa zelenom senkom i crnom maskarom koja izdužuje trepavice, bile su nenašminkane. Nisam imala čime da trepćem i kako da šaljem zavodne poglede. Moja frizura je bila daleko od isfenirane. Kosu nisam prala, otprilike dve nedelje. Bila je pokupljena u konjski repić konja koji se nije kupao mesec dana. Moja jakna, inače bež boje, imala je crne štrafte, a oko rukava ugljenisano crn deo. Ispod nje virila je maslinasto zelena trenerke, ispod koje su se nazirale blatnjave čizme na kojima se jedva videlo da su crne boje. Videla sam da me je okrznuo svojim pogledom, koji je otprilike govorio:"Operi se" ili "Sredi kosu" ili "Malo bolje ukombinuj te boje na sebi". I ljudi, jeste da je frajer zaista bio dobar, uprkos činjenici da sam ja srećno udata žena već nekih jedanaest godina, što mi nikako ne oduzima pravo da šmekam, bilo me je baš briga! Gordo sam ga pogledala odmerivši svaku poru njegovog bića, pa sam pogled skrenula kroz prozor, da posmatram lepu našu Vojvodinu. Doduše, danas nešto maglovitu, al, svakako lepu. Jer, tamo, odakle sam se vraćala, ništa nije bilo važno. Ni šminka. Ni frizura. Ni odeća. Ni parfem. Tamo, gde sam bila, dvadeset prvi vek još nije stigao. Kućica kraj Dunava, bez vode i struje. Po vodu ideš na obližnji izvor, a struju ti prave solarne ploče koje ovih dana i nisu nešto raspoložene, jer sunce pomalo štrajkuje. Raj na zemlji. Nema kompjutera. Nema televizije, niti loših vesti sa jutarnjeg programa. Jutro ti počinje sa muzikom i tako se i završava. Di džej, moj dobri tata, koji se još pre nekih desetak godina otisnuo nekoliko vekova unazad. Ručak: štuke koje je upecao u Dunavu. Šetnja. Vicevi i šala. U šumi, kukurek. Pas trči za nama. Društvene igre. Crtanje. Vatra u večernjim satima. Talandara.Ceo jedan svet, na dlanu. Volim da ga udahnem, s vremena na vreme i da svoju decu nahranim njime, jer se tako proširuje čitav pogled na život. I meni, svaki put, iznova, a i njima, malima. Ta sitna uživanja. Nas troje ispod hladnog jorgana, u toploj sobi. Spavamo i budimo se srećni.

Tako da, mala je cena taj frajer i moj izgled dok smo se šmekali. Mala, i podnošljiva.

Evo me opet u prljavom gradu. Deca, priključena na dvadeset prvi vek: crtani filmovi, lap top, tablet... Ja, čiste kose, planiram da stavim viklere. Telo mi mirišljavo, a već sutra ujutro ću se našminkati. Namazati. Kada budem šetala, neko će me garant šmeknuti. Al marim ja...Tamo gde sam bila, ništa nije važno. Samo trenutak, u kome jesi.

Kaže danas moj dragi suprug da je sreo poznanika dok je vodio našeg prvenčeta na turnir u stonom tenisu. Popili su po pivo i malo prodivanili. Kaže poznanik da ga je iznerviralo što je morao da dovede sina na turnir, jer je nedelja, a on nedeljom ne voli da se miče iz kuće. Voli da spava malo duže, pa da ustane i ruča sve po redu-supa, sos, meso...Onda opet dremne, pa ustane da pojede ono što je preostalo od ručka. I tako svake nedelje...

E, onda sam ja pomislila šta bih ja mogla da kažem da volim da radim nedeljom. I- nemam šta reći. Svaka moja nedelja razlikuje se od predhodne i sledeće. Ne volim kalupe. Ne volim kalupljenje i stereotipe. Šta mogu reći da volim? Volim da mi je različit svaki dan, pa tako i nedelja. Ne volim šeme. Ne volim od "od toliko do toliko spavam, onda ustanem, jedem, od toliko do toliko vozim bicikl..., "i sl. A uglavnom, ljudi delaju po nekim šemama. Zašto, ko bi ga znao. Ja volim dinamiku. I u svakom danu nečemu da se divim. Bilo to kafa koju mi je skuvalo prvenče, bilo to boja lišća u jesen, ili način na koji šušti pod nogama, bilo to da saznam da su baš u nedelju, kod nas na Zelenoj pijaci mandarine na akciji. Pa prošetam, da ih kupim. I ako nekada budem imala nedelju ili bilo koji drugi dan ušemljen, molim vas, opomenite me. Ne bih volela da upadnem u zamku kolotečine.

u 

Divno je kada naučiš da uživaš u sitnicama. Tada ti život bude mnogo lakši. Sada sam promenili fotografiju na pozadini lap topa i baš sam se nauživala. 

Juče je našem prvenčetu bio divan dan. Deseti po redu. Ne mogu a da ne primetim kako su mi te godine proletele za tren...Vraćala sam se sa svog kvazi posla dan poslednji i prolazila sam pored Betanije. Tu je bilo nekoliko roditelja kojei su izlazili sa svojim tek rođenim bebicama. Pratili su ih tamburaši. Ta slika me je ganula do suza. Setila sam se svog prvenčeta kada je bio mali kao kiflica. Sada mu deset kifla jedva dovoljno da pokrije jedan obrok.

Kod kuće su me čekali suprug i babo( čitaj moj otac). Već su počeli sa slavljem . Ja sam im se samo pridružila. Prvenče je došlo iz škole negde oko petnaest do šest. Veseo. Njegov otac mu je pustio omiljenu pesmu "Kad srce radi bim bam bam bam bam". Presrećan. Slavlju su se pridružili i suprugovi roditelji i moja mama. Naknadno je došla i moja sestra sa ćerkicom. Pokloni su mu se svideli do neba. Sve je bilo potaman. Igrali smo. Pevali. Smejali se. Slavili. A to nije teško kada imaš s kim,

gde , kada i kako. Otvorenog uma i srca. ravno do dna.

Dok se  stanom širio miris dinstanog kupusa, moja deca su se mirno igrala u svojoj sobi. Pokadkad se čuo neki povišeni zvuk iz njihove sobe, čisto da komšije nikad ne zaborave ko živi pored njih. Udobno sam se ugnezdila na Vedranovo mesto u krevetu, pokrila se njegovim ćebetom i naslonila na njegov jastuk. Pročitala stare zapise. Smejala se samoj sebi. Rešila da nikad ne odustanem da pišem, jer pisanje je vazduh koji dišem.

Juče je moja mama proslavila svoj šezdeseti rođendan, i svečano otišla u penziju. Napravila je u firmi proslavu pod nazivom  Baba Draginjin penzionerski performans. Došlo joj je sto pedeset zvanica. Završila je svoje. Otaljala. A ja trenutno šljakam u nekom kol centru za kilu čvaraka. Ako mi i za to bude dosta...Al šta sad...Vremena su se promenila od kako je moja majka bila mlada žena.

Kada sam došla sa tog, kvazi posla, zamolila sam dečake da se spreme da odemo kod babe na tortu. To je, naravno, potrajalo. Vanja  je želeo prvo da dovrši igricu, pa će tek onda obući košulju, a Ilija je izrazio želju da sam izabere odelo. Pre toga me je upitao da li znam da se potpišem žmurećki i pružio mi je svesku. "jel si napravio neko sranje?" upitala sam. "Pročitaj" rekao je. Pročitala. Napravio je sranje u školi. Na tek okrečen zid, zalepio je plastelin i onda je pokušao da ga odlepi. Ostala je fleka pa je on pokušao da je sanira vlažnom maramicom, što je prouzrokovalo da se na tom mestu boja zida oguli. "Učiteljica je rekla da potpišete, i da smislite šta ćemo sa tom flekom" reklo je moje starije, bivše bepče. Odlepila sam aplikaciju leptira sa svog omiljenog zida u tampon zoni i rekla mu da ga da učiteljici da prelepi preko fleke. Pa šta bude, bude.

Stavio je leptira u torbu i zadovoljno otišao da se obuče. Za pet minuta sam došla u sobu da vidim kako se doterao i imala sam šta da vidim: Obukao je letnju košulju na kratke rukave i donji deo trenerke. napolju je padala kiša i ljudi su uglavnom išli u debelim jaknama. Kada sam mu rekla da se skine, upitao je, naravno zašto. Objasnila sam mu da je napolju hladno i da letnja košulja i trenerka definitivno nisu odevna kombinacija. Uvredio se i rekao mi da mu onda ja pronađem šta će obući, jer ja to najbolje znam. Rekla sam mu da se za 5 minuta upristoji, ili će dobiti batina. Urlao je da neće, lupila sam ga po dupetu, pa je odjednom rešio da ipak hoće. Obukao je majcu i trenerku. Još samo Vanja i možemo krenuti. Vanja je imao problem sa košuljicom. Stezali su ga rukavi pa je morao da otplače partiju. Otkopčala sam mu dugmad oko ruku i problem je bio rešen. Obukli su i čizme i jakne, stavili su kačkete, poneli kišobrane i mogli smo da krenemo. Moja majka je baš zabrala kada će se roditi, tj.slaviti svoj 60.rođendan. Ali, tortu moramo probati, tako da smo krenuli. Usput nije bilo većih problema. Stigli smo ispred mamine zgrade, pozvonili na interfon, ali nje nije bilo kući. Rekla sam deci da ćemo je pričekati u dvorištu zgrade. Ideja im se svidela i odmah su krenuli da se penju na drvo koje je bilo mokro od kiše. Nisu poslušali mojemajčinske savete da je vlažno i klizavo. Ilija je posle prvog pokušaja pao na leđa. Em što se mogao povrediti, em što je isprljao čistu jaknu. Vanja je isprljao čiste pantalone i čizmice. Oni jednostavno ne mogu da opstanu čisti duže od sat vremena.Na rođendanu smo slavili i divili se poklonima koje je mama dobila od kolega. Zaista je bila voljena u svom kolektivu. Dečaci su povremeno divljali, ali nije bilo strašno. Uobičajeno. Kada smo se vraćali kući, poneli su omot od folije. Time su se pičili usput, tek da im ne bude dosadno. Vanaja je gorko zaplakao, kada je shvatio da je zaboravio novu igračkicu kod babe. To je trajalo nekih ceo put, sve dok ga nismo zabavili nekim kamenom koji smo ubacili u omot od folije. Bila sam samlevena i srećna što sam napokon stigla kući. A kući...moj Vedran je slavio nešto. Verovatno rođendan svoje tašte. Pičila je muzika, pio je pivo i pravio večeru. Želela sam samo da legnem i da zaspim. I da se probudim kao neko drugi. Pomalo mlađi. Pomalo bezbrižniji. Ali, kad sam ujutro ustala u ogledalu sam zatekla staru, dobru sebe i pozdravila sam se kao Ruška Jakić sa jednim velikim: "Dobro Jutro,lepotice". 

Neko veče sam se složila sa komšinicom da su vlažne maramice otkriće dvadeset prvog veka. Možeš ih upotrebiti kada deci treba obrisati ručice, nos, možeš s njima obrisati fleke od sladoleda na njihovim odelcima, prašinu na stolu, televizoru...Zato ih ja nosim uvek i svugde sa sobom, pogotovo kada idem negde sa decom, a to je skoro stalno.

Međutim, dogodilo se ovog vikenda da su mi dečica otišla kod svekra i svekrve na vikendicu, kako bih ja pripremila stan za krečenje, i kako bismo suprug i ja otišli na proslavu rođenja sinčića suprugovog kolege s posla. Kada smo pošli na proslavu, vlažne maramice nisam izvadila iz tašne i dobro sam uradila. Suprug uvek bude ganut rođenjima, smrću, venčanjima, krštenjima i svim ostalim značajnim događajima u životu, pa uvek mora da "gucne" po koju više...Tako je bilo i ovog puta. Dočekala ga je domaća kajsijevača iz nekog sela, sad ne mogu da se setim kog, i tako je on počeo da slavi...Prvo je popio ne znam koliko čašica, posle treće više nisam mogla da brojim, pa je nasrnuo na svinjetinu. Mast mu je curila sa obe strane usta, a na nosu mu je visio kupus.I eto. Moje vlažne maramice našle su primenu. Dala sam mu jednu da se obriše. Posle obilatog jela, nastavio je da tuče po rakiji, sve dok nije srušio čašicu i prosuo sadržaj. Još dve vlažne maramice.Jedna za sto, a druga za devojku koja je sedela pored njega pa joj je uflekao haljinu.Zatim je počeo da se smeje. I, kako se smejao počele su da mu cure bale iz nosa. U tom trenutku sam pomislila da je bolje bilo da sam povela svoju, i još par komšijske dece, umesto njega. I tako, ode još jedna maramica...Žurka je počela da se zakuvava, kada je kolegina mama ponudila kafu. Ja sam je popila onako, sa merakom, i odlučila da odem kada je najlepše, da ne kvarim doživljaj. Suprug je prešao na pivo, koje je , taman da krenem bilo prosuto skroz po mojim pantalonama. Pogađate, još dve vlažne maramice.

Kada sam se vratila kući, uredno sam složila sve dečje igračke, pogledala dobru romantičnu komediju i legla da spavam. Njega, naravno, nisam čula kad je došao,niti kada je ujutro odlazio na posao.Nedelja. Sedam sati ujutro, zvoni mi mobilni. Suprug me moli da mu donesem ranac sa lekovima koji je zaboravio.Tolik o nedeljnoj sovki.Pijem kafu, oblačim se i odlazim. Kada sam ga ugledala, pomislila sam kako je bolje da sam videla samu Smrt. Oči su mu isijavale, ama sav je isijavao. Ponudio mi je da odemo na indeks sendvič. Prihvatila sam.Seli smo na klupu i doručkovali smo. Niz ruku su počeli da mu se slivaju senf i pavlaka. Još jedna, predposlednja vlažna maramica. Po povratku u firmu, svratilismo u prodavnicu da on kupi kiselu vodu. Počeo je da kijai tako je otišla moja poslednja vlažna maramica. Pomislila sam da bi duže trajale, da sam ovaj vikend provela sa decom.

Zoran i ja spavali do deset, kao tinejdžeri. Otišli do Kamenjara, zajedno sa Stevanom. Ja uživala u suncu koje se ponovo rađa i vezla, oni dizali stvari na sprat, jer Stevan misli da će vodostaj Dunava biti poguban po veš mašinu, šporet, viseću kujnu itd...

Očajna sam što mi je šrinkić rekla da ću lekove piti do kraja života. Trebaće mi jedno vreme to da svarim. Idem da večeram i da gledam Poaroa. Mislila sam da ću danas poraditi mnoge stvari po stanu, ali jednostavno, nisam mogla. Nije bio dan za to. Deca me zvala pre pet minuta, da me čuju. Vanja me je pitao šta ima novo u Novom Sadu. Rekla sam mu da nema ništa, osim da smo Tanju prebacili na mesto gdesu mu stajale igračke, a igračke na mesto gde je bila Tanja.

Imam još 500 dinara, a ne mogu da kažem do plate, jer posla nema. Imam još 500dinara do daljnjeg. Užas. 

Kada na nebu ugledam dugu, obradujem joj se, baš kao kada sam bila devojčica. Istim žarom u srcu. I tako, današnji dan neću pamtiti po masi ljudi koja je došla od ko zna kuda da mitinguje u novom sadu,i po tome što se iz aviona vidi da nemaju ni daška kulture u sebi. jedva sam se kejom biciklom  probila do svog stana, koliko je tu ljudi bilo...želudac mi se stegao, kao i obično kada sam nervozna i kada mi živci odlaze u nepovrat...Ali ljudi moji, duga je bila prelepa. I trenutak u kom sam je ugledala. Vedrana, ja i mama sedele smo na terasi i veselo pile kaficu. Ogovarale sistem. Divile se svojoj deci. I smejale se, da bi duže živele...I hoćemo, uprkos svemu.

Juče nismo presvukli Tanju, naše voljeno morsko prase. Bili smo previše umorni i ja i dečaci. Zaspala sam u sekundi, čim sam glavu stavila na jastuk.

Jutros sam išla kod mog šrinkića, pa je deda došao da čuva Vanju. Kada sam se vratila, deda mi je svečano objavio da je Tanja presvučena. Obradovala sam se. Rekao je:"Jaoj, što je tu bilo i govana i pišanjka,užas". Ja sam odgovorila:"Da.Nismo je presvlačili nedelju dana", a on mi je rekao da se ona mora redovno presvlačiti. Ja to znam. Ali, ne marim. Presvučemo je kad stignemo, ništa joj ne fali. Ilija joj svaki dan donese buket maslačka. Pojede sve. Alava je do bola.

Igrala se sa Vanjom domina. Bojili i crtali. Tresnuo je sve flomastere na pod jer ne zna da nacrta ruku od Spajdermena kao što ja znam. Prestali da crtamo.

Došao Ilija iz škole. Besan. Dobio četvorku iz likovnog, kao rad nije dovršen. Uzela rad i svečano ga okačila u njihovu sobu. Rekoh :"Ovde je na izložbi, i za peticu je". To ga je oraspoložilo. Predložio je da kod moje keve odemo biciklovima i da preskoči trening. Prihvatila sam njegov predlog. Spakovala stvari, sačekala ih da se vrate sa indeksa pa smo krenuli. Uživali u vožnji. Zbunio me gust saobraćaj u uzanim ulicama koje vode do keve. I iznervirao. Nisam imala pojma da je to zbog mitinga. To me je obavestila Vedrana, ona je uvek bila mnogo više političkinastrojena od mene. Ma nek se nose svi, ovog dana sam videla dugu i bila sam srećna poput deteta! 

Ustala lakše nego predhodnih dana negde oko pola osam. 

Zatekla Iliju i Vanju kako igraju Naruta, njihovu omiljenu igricu na kompjuteru.

Iz kuhinje me je mamio miris kafe koju mi je Ilija skuvao. Na stolu sam našla poruku sledeće sadržine:

Nahranio Tanju (naše morsko prase)

Skuv"o kafu

Opr"o zube

Nasmejala sam se. Počinje još jedan dan.

Iliju sam u 7 i 56 jedva ubedila da je krajnje vreme da krene u školu. Vanju nisam vodila u vrtić, jer kašlje. Sela sam da popijem kafu, ali bezuspešno. Iz dečje sobe se začuo Vanjin glas:"Mama, molim te dođi". Došla. Opet otišla. Popila još jedan gutljaj. Popušila 3 cigare.Osvrnula se oko sebe.Sudopera puna sudova od juče. Na zamrzivaču tepsija u koju sam sinoć sipala vodu da se natopi, jer sam od neuspele smeše za palačinke napravila proju. Neuspelu. Iz korpe za veš viri veš. Vanja je gladan, al ne zna šta bi da jede. Zoran spava, treba da ga probudim da bi išao kod lekara. Odakle prokleto početi?

U pidžami perem suđe. Kuvam kafu broj dva, nadajući se da ću uspeti da je popijem onako kako volim da je pijem. Ili, bolje da kažem, onako kako  je nekad pila. U tišini, ili uz radijo, ali sama.Bez graje. Bez "Dodaj ovo, daj mi ono, hoću to..." I dok perem suđe, a kafa broj dva vri, Vanja me obaveštava da mu se kaki: "Mama, kaki mi se." "Pa kaki, Vanja." Nikad mi neće biti jasno zašto mora uvek da me obavesti kada mu se ide na wc. "Kaaaaaaaakio!" Brišem ruke od suđa, na brzinu zakuvavam kafu br. dva i odlazim u kupatilo. Sredim Vanju, sredim nonu, pa tako opijena, nazad da isperem suđe. Dok ga ispiram, kafa br dva se polako hladi. Baš onako kako volim. Sedam da je popijem, kad eto ti Zorana, mog dugogodišnjeg saputnika, supruga i izabranika moga srca. Otvara frižider i uzima meso od jučerašnjeg ručka. Odlučio je da mu to bude doručak. Jede, i sprema se da ide kod lekara. Uz put mi priča nešto, zaboravih do sada šta, ali dovoljno da prekine moje jutarnje ispijanje kafe br.dva. Popih je, a ko da nisam. Šta dalje? Da bi uključila veš za pranje, oslobađam sušilicu od veša koji sam raširila juče na sušilicu. Otvaram vrata od terase da bih na štrik prebacila neosušene peškire, evo Vanje koji je u momentu ugledao igračke koje stoje na terasi. Hoće da se igra baš s njima. Ja mu objašnjavam da može, tek kada pokupi igračke sa kojima se već igrao. Odgovara da se jako umorio i da ne može sam. Ostavljam proklete peškire i odlazim sa Vanjom da mu pomognem da pokupi čitavu armiju igračaka, kako bi raširio novu. Vraćam se vešu. Slažem. Razvrstavam po ormarima onaj koji nije za peglanje, a koji jeste, odnosim u korpu u kojoj stoji veš za peglanje. Gomila se gomila. Zgražavam se pred njom i brzo je prekrivam prekrivačem koji služi da ne gledam direktno u gomilu. Uključujem novi veš. Dok se veš pere, pristavljam ručak. Šta će to lepo biti za danas? Slatki kupus sa ribićem. Za dva dana, nadam se. Ručak pristavljen. Vreme bi bilo uveliko da skinem pidžamu i obučem nešto za dnevnu varijantu. Tuširam se i oblačim. I Vanja je u pidžami. Presvlačim i njega. Sipam morskom prasetu vodu. Ležem na krevet, samo na pet minuta. Dolazi Vanja: "Mama, hajde da se igramo." "Hajde". Igramo se. On je običan čovek, koji se po potrebi pretvara u Spajdermena, a ja sam mu žena i po potrebi mama. Igru nam prekida zvono interfona. Dolazi Zoran od lekara i predlaže da svi zajedno idemo u prodavnicu. Pristajemo. Oblačim se, ali opet interfon. Ilija sa drugom Dušanom. Sa vrata pita: "Mama, jel smem na indeks(igralište)?" "Smeš do ručka." odgovaram. Vanja menja odluku. Ne želi s nama u prodavnicu, nego hoće sa Ilijom i njegovim drugom. Oblačim ga, Ilija baca školsku torbu, Zoran pizdi što je nastao haos i promena plana. Deca odlaze svojim putem, a nas dvoje svojim. U prodavnici kupujemo omekšivač za veš. Otvaramo jedan po jedan, ne bismo li našli onaj koji nam se najviše sviđa. Dodajemo još po koju sitnicu. Račun, 734din. Vraćamo se kući. Zoran računa otkud toliki račun. Ja raspoređujem kupljeno. Sedamo za sto da popušimo po cigaru. Ja izjavljujem da idem da se provozam biciklom do Žeželjevog mosta i nazad. Dok se ja vozam, on će da zakuva kupus. Ume to da radi. Dobro zakuvava. Došlo je mojih pet minuta. Pičim Kejom posmatrajući ljude i Dunav. U sebi pevam i jurim. Sećam se svoje mladosti. Svog braon ponike i bezbrižne vožnje. Stižem kući. Pre mene su stigli Vanja, Ilija i Ilijin drug Andrej. Ilija i Andrej hoće da jedu kupus koji je Zoran zakuvao u međuvremenu. Vanja neće. Serviram Iliji i Andreju. Dok im serviram, kuvam kafu broj 3.

Oni jedu i opet odlaze napolje. I napokon, pijem jutarnju kafu u 2 popodne! U tišini, sama. Zoran jede u drugoj sobi i na trenutak, sve je tako tiho i savršeno... Interfon. Poštar. Donosi mi dokument koji mi je falio da bih napravila zdravstvenu knjižicu. Zoran i ja proučavamo svu prikupljenu dokumentaciju i shvatamo da se datumi ne poklapaju. Pizdimo oboje. U tom momentu setim se sestrinog prijatelja koji radi u Socijalnom. On će mi rešiti problem. Ovde bez veze ne mož ni zdravstvenu knjižicu imati. Smirujem se.Mogla bih malo da čitam, dok se deca ne vrate...Divna knjiga, smejem se i uživam. Poistovećujem se sa glavnim junakom, iako je on muškarac i iako se radnja dešava u Engleskoj. I on je, kao i ja, neshvaćen od većine ljudi, brine se o dva sina i mački i pokušava da postane pisac.

Zvoni interfon. Deca se vraćaju, jer da bi otišli, moraju se prvo vratiti. Ilija kuka da je gladan. Ne dam mu da jede. Na dijeti je već tri nedelje. Pogled mu je pun mržnje, ali ja ne popuštam. Hoće sladoled, jer svi napolju jedu sladoled! Ja vadim 2 lanene pločice i dajem mu na tanjiru. On kukajući da mrzi lanene pločice, jede. Odlazim na terasu da popušim jednu cigaru. Zaista mi je dosta svega! Domaćice nikad nemaju godišnji odmor. Kroz prozor sam ugledala svog svekra. Dolazi po Iliju da ga vodi na trening. Donosi sir i jaja.  Sedimo nekih petnaestak minuta i pričamo. Brine ga vodostanje Dunava. Pita da li Zoran spava, jer ide u noćnu smenu. Kažem da drema i da je malo pre ustao da piša.Jedvitim jadima nagovaram Iliju da krene na trening. Oni odlaze. Vanja i ja ostajemo. Gledam u blatnjave čizme koje stoje već četiri dana na terasi, a ja ne mogu da stignem da ih očistim. Zaukavam se da to napokon obavim, ali Vanja me doziva da se igramo igrice na kompjuteru. Ja mu odgovaram da to ne volim ali on insistira. Igramo. Ja buljim u monitor i ne kontam ništa. "Bolje da ne igramo" posle desetak minuta progovara Vanja, jer je skontao da mi zaista ne ide od ruke. Pipam Vanjino čelo. Čini mi se da ima temperaturu. Merim mu. 36,8.Dobro je, ali ja sam ipak na ivici  nervnog sloma. Umorna od svega. I da, setim se, pisanjem protiv očaja, to je moto Mirjane Bobić Mojsilović! I tako sam sela da zapišem ovaj blog. Čim sam sela, morala sam da ustanem, jer je Vanja želeo kućicu koja se nalazila ispod moje guze, u klupi. Ustala. Sela. Nastavila da pišem. Zoran se probudio. Odlazi na posao. Molim ga da me sutra uveče sa klincima prebaci kolima do keve, da ne moram busom. Mrzovoljno odgovara da će razmisliti. Ilija se vraća sa treninga. Radi domaći. Želi da ide da se voza biciklom. Vanja izjavljuje da hoće da ide pored njega, peške. Ja mu obrazlažem da je to nemoguće. On plače i udara me svojim malenim rukama. Ilija menja plan. Ićiće na indeks da se igra žmurke. Ustvari, ićiće prvo u dvorište vrtića, pa na indeks. U tom slučaju, može da ide i Vanja. Vanja se srećno obuva i oblači. Pitam Iliju šta je potrebno sutra za likovno. On odgovara da je potrebno sve i životinje. Seče životinje iz časopisa. Shvatamo da mu fali lepak da bi kompletirao šta mu treba za sutra." Lepak. Lepak. Treba da kupim lepak" ponavljam u sebi, da ne bih zaboravila. Kreću. Zvoni telefon. Sestrina ćerka Jovana zove Iliju zbog igrice Moshi games. Pričaju petnaest minuta. Završavaju razgovor i odlaze napolje. Ilija mi daje instrukcije ako se njegov drug javi telefonom. Dobro je što sam u svojoj karijeri radila i kao koloperater. Jer, kada je drugar Miloš nazvao, trebala sam i ja da nazovem Iliju, da mu javim šta je drugar rekao, pa drugara da mu javim šta je Ilija rekao. Nad Novim Sadom pada noć. U mom stanu je haos. Deca su napolju, a ja, idem da prošetam. I da kupim lepak, naravno. i cigare, alto neću zaboraviti. Moj jedini porok. A da li ćemo napokon večeras presvući morsko prase to ću pisati sutra...

Evo nama snega i zimskih da napišem (g)radosti, zavisi kako ko gleda na predstojeće nam godišnje doba.

Moja mila sestrica Vedrana rođena je baš osmog decembra, dana kada nam je pao prvi sneg.Ona živi na jednom, a ja na drugom kraju grada i kada sa decom treba da idem kod nje to je prava avantura, i to ona pustolovna.Još kad se uz sve doda da do nje menjam dva busa, da je u subotu duvao snažni vetar koji je sneg rasipao na sve strane, da su mi sinčići mega živahnvo stvorenja, a da sam ja mama koja voli da im spakuje sve što im treba, pa i više, mogao je mini film da se snimi tog jutra kada smo kretali na Sajlovo, svo u snegu obasjano.

Čim su otvorili svoje prekrasne okice, kroz spuštene roletne moja dečica su uočila da je pao prvi sneg.Bilo je pola osam ujutro i oni su me svojim šarmantnim glasićima zamolili da odmah idu napolje. Nisam mogla, kao i mnogo puta do tad da im odolim i pustila sam ih. Iz pidžama su ravno obukli ski  odela, šalove, kape rukavice i čizmice i otperjašili u obližnjr dvorište vrtića. Mislila sam da ću na miru da popijem jutarnju kafu,dok su oni napolju, ali u trpezariju je ušetao suprug sa problemom.On je takođe obožavao sneg i nije znao šta da obuče da bi pošao u šetnju.

"Ispeglaću ti somot pantalone" sanjivo sam rekla. Bio je zadovoljan. Taman kada sam prinela šolju ustima, začuo se interfon. Mlađi sin je kukao: "Mama, mama, Ilija (stariji sin) ne može da izađe iz vrtića!"

Već sam pisala o tome kako samo moj stariji sin jede, pa možete da zamislite i zašto.Stomak mu se zaglavio između dve šipke ograde obližnjeg vrtića.

Na brzinu sam se obukla i sišla dole.Duvalo je na sve strane.

"Skini jaknu" rekla sam starijem sinu,"pa ćeš moći da se provučeš".Poslušao me je i za tren oka je bio izvan dvorišta, dok se moja jutarnja kafa hladila i dobijala ukus neke sasvim drugačije, nezanimljive tečnosti.

Kada sam ispeglala suprugove pantalone, počela sam da pakujem naše stvari za odlazak kod Vedrane.Za to sam odvojila odličan vojnički ranac u koji sve što pomisliš da spakuješ, stane. Kada sam završila pakovanje, podigla sam ga, da procenim težinu. Težio je otprilike deset kilograma. Ne mari.Imam ja kondicije. Za taksi nisam imala love, busevi su se kretali skroz izopačeno zbog kanalizacije koju u mom kraju kopaju već više od mesec dana, tako da sam odlučila da decu vučem do centra na sankama, pa ćemo se popeti direktno na bus koji vodi do Sajlova. Put je bio dug i nezaboravan. Mislila sam na sirote ljude sa Igmanskog marša i tešila se kako meni ni nije tako loše. Ipak, ja se ne smrzavam, nego idem sestri na rođendan.Kada smo došli do stanice, mlađi sin je rekao:"Mama, meni se piški". "Divno" pomislila sam.Pored toga što nije bilo gde da se piški, on je bio komplet obučen u odelo iz jednog dela.Kada sam napokon uspela da  nađem pogodno mesto i da ga skinem, rekla sam mu:"Vanja, piški."A on meni plačnim glasom:" Ne znam gde mi je piša".Jadan, bilo mu je strašno zima.

Bus je krenuo i usput je pokupio i moju kevu koja je čekala kod autobuske stanice, tako da smo se nekako doklackali do Vedrane.

Ona ima kuću i mi, deca smo uživali na snegu. Naravno, napravili smo i Sneška.Klopa je bila divna:imala je ukus tuđe kuhinje, što znači da je ja nisam pripremala i zato mi se najviše svidela. Toga dana nisam morala da kuvam. Dugo ću ga pamtiti.Slavlje je prošlo kao san, i nazad smo se opet vratili istom šemom:busom do centra, pa sankama do našeg kraja.Otpala sam.Crkla, umorila se do beskraja, a kada sam pomislila da još treba da kuvam kad se vratim, zaista mi nije bilo dobro.

Ulazimo u stan.Miris čorbice i musake širi se po stanu i ulazi u moje umorne pore.Eto, i moj suprug ponekad zablista! Rekao mi je da ručam i da legnem da odmorim. Time me je podsetio zašto sam se udala za njega. Tako sam i uradila. Jela i utonula u carstvo snova...I taman kada sam počela da sanjam Bred Pita bez odeće, čula sam glas svog davno odabranog dragog:"Maco, hoću da ih vodim na sankanje.Ajde da mi pomogneš da ih obučem".

Onako sanjiva i opijena počela sam da tražim opremu za sneg po stanu: Ilijine rukavice, Vanjine rukavice, čizme jedne, čizme druge, kapa broj jedan, kapa broj dva..." Kakav ručak znaš da skuvaš, još da sam znaš i da ih opremiš za sneg, zaista bih znala da si ti sto posto čovek mog života" mislila sam dok sam ih snena, opremala. Bili su spremni i taman sam mislila da ću da ih se otarasim, suprug je zapitao: "A gde su moje rukavice ?" Mirno sam mu našla rukavice.Otpratila sam ih napokon dočekavši da popijem kafu. Onu od subote ujutru. 

Uskoro će deset godina kako smo moj dragi i ja u braku. Za sve te godine ja verno i svakodnevno kuvam, ma da mnogo više volim da šetam, čitam, pišem, crtam, vozim bicikl, vezem, pletem, crtam murale i da ne nabrajam dalje, potrajaće.

Prosto, kuvam zato što moram. Treba nas prehraniti, treba zdravo živeti, a tri muškarca u kući nije mala stvar. I evo šta sam juče pokušala, po savetu starijih žena: da skuvam paprikaš  za dva dana:računala sam, suprug će jesti na poslu, pa će samo malo čalabrcnuti, mlađi sin će jesti u vrtiću, ostaje samo stariji i ja, koja sam bila spremna i da se odeknem svog dela, samo da bih imala dan pauze u kuvanju.

U paprikaš sam stavila dva veća paketa piletine (krilca, leđa, batake i karabatake) i kilu krompira.Izabrala sam poveću šerpu i sve je mirisalo na to da sutra neću morati da kuvam.

A evo šta se desilo:

Ja sam sipala sebi sasvim malu porciju, dva krompira i batak. 

Stariji sin je ufurao u kuću sa njegovom prvom i sada već čuvenom rečenicom:"Šta ima da se jede?" na šta je sam odgovorio:"Mmmmmm , paprikaš." Sipao je dva puta po dve porcije.(njemu je odavno jedna porcija postala mala, pa se, kada je on u pitanju jedna porcija računa kao dve).Onda je iz vrtića došao mlađi sin, nekako kenjkav, neraspoložen. Ubrzo potom, otkrila sam da je gladan: Još dok je jeo prvu turu paprikaša govorio je:"Mama,kad pojedem, tražiću još."I tražio je.Još. I još jednom još.

E onda sam, kada je suprug došao, ja otišla kod drugarice na kafu,jer nisam više mogla da gledam kako oni jedu, a znala sam, kako je krenulo, da našoj glavi porodice može da se desi da je baš ogladneo od ručka na poslu.

Kada sam se vratila, prvo što sam, grozničavim glasom upitala bilo je:"Jel ostalo paprikaša za sutra", na šta sam dobila potpuno i apsolutno negativan odgovor.

Pa kad lepo kuvam, sama sam kriva. 

 Afera Bey Blade

Zahvaljujući čistom srcu mog prvenčeta, koje je jutros, nešto pre sedam sati ujutro, rešilo da mi se zahvali što sam odlučila da mu kupim neke karte sa likovima dinosaurusa, imali smo još jedan od bezbroj dinamičnih dana u našoj maloj i skladnoj porodici :

Naime, kada je prvenče reklo:“Hvala ti mama što ćeš mi kupiti karte“, drugenče se samo ukočilo, zaustavilo svoje pokrete tela, baš kao kada pritisnete pauzu na filmu,  i onda, baš kao da naglo pojačate, počelo da pišti: „A štaaaa ćeš meeeeni kupiti?! Hoću ja bey bleeeejd.(mala kineska glupost koja se vrti oko svoje ose, poput čigre iz našeg detinjstva) Hoooću dvaaaaaaa.“ Vrlo brzo je drugenče uspelo da, svojim prodornim glasom probudi sve komšije, ali dogovor nismo postigli. Drugenče je želelo dva, i to odmah. Ja sam mu nudila jedan, i to kada se vrati iz vrtića.

Uzalud smo mu objašnjavali da je još rano, da radnja ne radi, da ćemo mu kupiti kada se otvori (radnja, a ne on): u vrtić smo ga odveli pomodrelog od plakanja.

Da bih  udovoljila mom slatkom mališi, otišla sam zajedno sa prvenčetom, mojom desnom rukom u dobru i zlu, do Kineza.Obližnjih. A ima ih mnogo, al ne bih sad o tom...

Odmah smo pronašli bey blejd pod imenom Libra, te smo ga i kupili. Sve je bilo spremno, još samo da se Lecki vrati iz vrtića.

Došao je i taj trenutak.Svečano predavanje bey blejda Libre Mališi.Sakupili smo se svi:moj dragi suprug, stariji sin Ilija, mali kome od milošte tepamo Lecki i ja. Bilo je zaista svečano.Kutija je otvorena(čitaj :iscepana) i delovi su  izvađeni.Došlo je do male svađe ko će da ga sklopi, ali je prvenče bilo najhitrije, te je krenulo sa sastavljanjem.

I taman kad sam počela da razmišljam kako smo mi jedna srećna porodica, i da se zanosim svojom omiljenom idejom o tome kako u životu treba uživati u sitnicama, Ilija je izjavio:“Fali dva dela!“Suprug i ja smo istovremeno viknuli: „Kako fali dva dela?“, a Ilija je mirno odgovorio:“Lepo. Fali dva dela.“

Suprug i ja smo istovremeno opsovali: „J.... ti Kineze“, a Lecki je, baš kao i tog jutra počeo svoju „popodnevnu pesmu“: „Hoooooću da radi. Pooopravite ga!“

Suprug, koji inače ima kratak fitilj, je obukao patike i počeo da viče:“ Idem sam na vikendicu, a ti reši to sa njima!“

A ne. Ne ideš ti nigde sam...Uzela sam Mališu, torbu, ključ od stana i ključ od auta i rekla:“ Ja ću ga smestiti u auto, a ti samo zaključaj stan.“

Mališa je pokazivao svima u komšiluku kako ima jake glasne žice, a ja sam ga hrabro nosila do auta. Prvenće je veselo skakutao za nama, jer on, za razliku od svog oca, nema kratak fitilj.Uz put je došao na neverovatnu ideju:“ Mama, ti unesi leckog u auto, a ja ću dok tata ne sredi stan otići da zamenim bey blejd. Prihvatila sam ideju, ponosna na svog sina, koji uvek pronađe rešenje.

Za deset minuta, imali smo novi bey blejd. Kada smo Iliju pitali, jel Kineskinja u prodavnici htela da prihvati bey blejd bez dva dela odgovorio je :“Da. S voljom“.

Pametno moje pile. Sve i ide samo s voljom.Baš sve.