Kaže danas moj dragi suprug da je sreo poznanika dok je vodio našeg prvenčeta na turnir u stonom tenisu. Popili su po pivo i malo prodivanili. Kaže poznanik da ga je iznerviralo što je morao da dovede sina na turnir, jer je nedelja, a on nedeljom ne voli da se miče iz kuće. Voli da spava malo duže, pa da ustane i ruča sve po redu-supa, sos, meso...Onda opet dremne, pa ustane da pojede ono što je preostalo od ručka. I tako svake nedelje...
E, onda sam ja pomislila šta bih ja mogla da kažem da volim da radim nedeljom. I- nemam šta reći. Svaka moja nedelja razlikuje se od predhodne i sledeće. Ne volim kalupe. Ne volim kalupljenje i stereotipe. Šta mogu reći da volim? Volim da mi je različit svaki dan, pa tako i nedelja. Ne volim šeme. Ne volim od "od toliko do toliko spavam, onda ustanem, jedem, od toliko do toliko vozim bicikl..., "i sl. A uglavnom, ljudi delaju po nekim šemama. Zašto, ko bi ga znao. Ja volim dinamiku. I u svakom danu nečemu da se divim. Bilo to kafa koju mi je skuvalo prvenče, bilo to boja lišća u jesen, ili način na koji šušti pod nogama, bilo to da saznam da su baš u nedelju, kod nas na Zelenoj pijaci mandarine na akciji. Pa prošetam, da ih kupim. I ako nekada budem imala nedelju ili bilo koji drugi dan ušemljen, molim vas, opomenite me. Ne bih volela da upadnem u zamku kolotečine.
u
Divno je kada naučiš da uživaš u sitnicama. Tada ti život bude mnogo lakši. Sada sam promenili fotografiju na pozadini lap topa i baš sam se nauživala.
Juče je našem prvenčetu bio divan dan. Deseti po redu. Ne mogu a da ne primetim kako su mi te godine proletele za tren...Vraćala sam se sa svog kvazi posla dan poslednji i prolazila sam pored Betanije. Tu je bilo nekoliko roditelja kojei su izlazili sa svojim tek rođenim bebicama. Pratili su ih tamburaši. Ta slika me je ganula do suza. Setila sam se svog prvenčeta kada je bio mali kao kiflica. Sada mu deset kifla jedva dovoljno da pokrije jedan obrok.
Kod kuće su me čekali suprug i babo( čitaj moj otac). Već su počeli sa slavljem . Ja sam im se samo pridružila. Prvenče je došlo iz škole negde oko petnaest do šest. Veseo. Njegov otac mu je pustio omiljenu pesmu "Kad srce radi bim bam bam bam bam". Presrećan. Slavlju su se pridružili i suprugovi roditelji i moja mama. Naknadno je došla i moja sestra sa ćerkicom. Pokloni su mu se svideli do neba. Sve je bilo potaman. Igrali smo. Pevali. Smejali se. Slavili. A to nije teško kada imaš s kim,
gde , kada i kako. Otvorenog uma i srca. ravno do dna.
Dok se stanom širio miris dinstanog kupusa, moja deca su se mirno igrala u svojoj sobi. Pokadkad se čuo neki povišeni zvuk iz njihove sobe, čisto da komšije nikad ne zaborave ko živi pored njih. Udobno sam se ugnezdila na Vedranovo mesto u krevetu, pokrila se njegovim ćebetom i naslonila na njegov jastuk. Pročitala stare zapise. Smejala se samoj sebi. Rešila da nikad ne odustanem da pišem, jer pisanje je vazduh koji dišem.
Juče je moja mama proslavila svoj šezdeseti rođendan, i svečano otišla u penziju. Napravila je u firmi proslavu pod nazivom Baba Draginjin penzionerski performans. Došlo joj je sto pedeset zvanica. Završila je svoje. Otaljala. A ja trenutno šljakam u nekom kol centru za kilu čvaraka. Ako mi i za to bude dosta...Al šta sad...Vremena su se promenila od kako je moja majka bila mlada žena.
Kada sam došla sa tog, kvazi posla, zamolila sam dečake da se spreme da odemo kod babe na tortu. To je, naravno, potrajalo. Vanja je želeo prvo da dovrši igricu, pa će tek onda obući košulju, a Ilija je izrazio želju da sam izabere odelo. Pre toga me je upitao da li znam da se potpišem žmurećki i pružio mi je svesku. "jel si napravio neko sranje?" upitala sam. "Pročitaj" rekao je. Pročitala. Napravio je sranje u školi. Na tek okrečen zid, zalepio je plastelin i onda je pokušao da ga odlepi. Ostala je fleka pa je on pokušao da je sanira vlažnom maramicom, što je prouzrokovalo da se na tom mestu boja zida oguli. "Učiteljica je rekla da potpišete, i da smislite šta ćemo sa tom flekom" reklo je moje starije, bivše bepče. Odlepila sam aplikaciju leptira sa svog omiljenog zida u tampon zoni i rekla mu da ga da učiteljici da prelepi preko fleke. Pa šta bude, bude.
Stavio je leptira u torbu i zadovoljno otišao da se obuče. Za pet minuta sam došla u sobu da vidim kako se doterao i imala sam šta da vidim: Obukao je letnju košulju na kratke rukave i donji deo trenerke. napolju je padala kiša i ljudi su uglavnom išli u debelim jaknama. Kada sam mu rekla da se skine, upitao je, naravno zašto. Objasnila sam mu da je napolju hladno i da letnja košulja i trenerka definitivno nisu odevna kombinacija. Uvredio se i rekao mi da mu onda ja pronađem šta će obući, jer ja to najbolje znam. Rekla sam mu da se za 5 minuta upristoji, ili će dobiti batina. Urlao je da neće, lupila sam ga po dupetu, pa je odjednom rešio da ipak hoće. Obukao je majcu i trenerku. Još samo Vanja i možemo krenuti. Vanja je imao problem sa košuljicom. Stezali su ga rukavi pa je morao da otplače partiju. Otkopčala sam mu dugmad oko ruku i problem je bio rešen. Obukli su i čizme i jakne, stavili su kačkete, poneli kišobrane i mogli smo da krenemo. Moja majka je baš zabrala kada će se roditi, tj.slaviti svoj 60.rođendan. Ali, tortu moramo probati, tako da smo krenuli. Usput nije bilo većih problema. Stigli smo ispred mamine zgrade, pozvonili na interfon, ali nje nije bilo kući. Rekla sam deci da ćemo je pričekati u dvorištu zgrade. Ideja im se svidela i odmah su krenuli da se penju na drvo koje je bilo mokro od kiše. Nisu poslušali mojemajčinske savete da je vlažno i klizavo. Ilija je posle prvog pokušaja pao na leđa. Em što se mogao povrediti, em što je isprljao čistu jaknu. Vanja je isprljao čiste pantalone i čizmice. Oni jednostavno ne mogu da opstanu čisti duže od sat vremena.Na rođendanu smo slavili i divili se poklonima koje je mama dobila od kolega. Zaista je bila voljena u svom kolektivu. Dečaci su povremeno divljali, ali nije bilo strašno. Uobičajeno. Kada smo se vraćali kući, poneli su omot od folije. Time su se pičili usput, tek da im ne bude dosadno. Vanaja je gorko zaplakao, kada je shvatio da je zaboravio novu igračkicu kod babe. To je trajalo nekih ceo put, sve dok ga nismo zabavili nekim kamenom koji smo ubacili u omot od folije. Bila sam samlevena i srećna što sam napokon stigla kući. A kući...moj Vedran je slavio nešto. Verovatno rođendan svoje tašte. Pičila je muzika, pio je pivo i pravio večeru. Želela sam samo da legnem i da zaspim. I da se probudim kao neko drugi. Pomalo mlađi. Pomalo bezbrižniji. Ali, kad sam ujutro ustala u ogledalu sam zatekla staru, dobru sebe i pozdravila sam se kao Ruška Jakić sa jednim velikim: "Dobro Jutro,lepotice".
