ALI TI JOŠ NI NEMAŠ DECU!
“… I kako sad, kako, pitam ja tebe, da vaspitam decu u ovo ludo vreme?!” Pomislila sam da je ovim pitanjem Sanja završila svoj poduži monolog jer me je pogledala onako znatiželjno, direktno u oči, kao da očekuje da joj odmah odgovorim. Međutim, nisam stigla da izustim ni jednu jedinu reč, a ona je već nastavila: “ Ako ih vaspitam onako kako su nas roditelji vaspitali, tradicionalno, koristeći super miks metodu, ili ako se okrenem ovom novom, stvaralačkom vaspitanju, kako će se oni uklopiti u savremeno društvo, kaži ti meni?“ blago je podizala ton i mreškala nosić kao i uvek kada se ljuti, moja Sanja…Nežno sam spustila ruku na njeno rame, da bih diskretno zaustavila novu bujicu reči, koju je spremala za mene, moja najbolja prijateljica. Dodir je bio odličan signal da na tren zastane, pa sam ja, ovog puta spremno, uspela da prekinem njenu priču : “ Šta ti znači super miks metoda, majke ti, za svašta sam čula al za ovo nisam nikad?“ Nasmejala se i rekla: “ O da, izvini, nisam ti rekla da sam pročitala odličnu knjigu na temu o kojoj pričamo danas…”“Misliš o kojoj ti pričaš danas? “ pitala sam je sa osmehom na licu. “Daaa, kako god!” nije prihvatila šalu, jer se bojala da će joj misao odlepršati, ali to se definitivno nije desilo: ” Autorka knjige koju sam ti spomenula govori o potrebi za sasvim novim pristupom vaspitanja dece, u kojem je akcenat na odgajanju uz podršku i ljubav, u krilu porodice, uz red i rad, stalan rast i učenje kroz život. …” Pažnja! Opet kreće reka reči!” pomislila sam i “reka” me je u tom istom trenu preplavila : “Radi se o vaspitanju bez nagrade i kazne. Znaš ono čuveno roditeljsko: “Ako budeš imala petice ićićeš na more, ili, ako pospremiš sobu kupiću ti čokoladu…Ili : “Ako to još jednom uradiš nema više izlazaka sa društvom …” Autorka napominje da moramo da prestanemosa ovakvim vaspitanjem, kao i da ne smemo da da radimo za našu decu stvari koje oni sami mogu da urade, da prestanemo da ih prezaštićujemo , da ugasimo filmove i video igrice sa užasnim nasiljem i negativnim sadržajima, koji su postali glavni model ponašanja našoj deci. Deo o tradicionalnom metodu, ja sam nazvala super miks metod jer je poenta u tome da su naši roditelji najčešće koristili dva načina da nas vaspitaju: batine i lepe repe reči, tj. verbalno ubeđivanje šta je dobro a šta ne, pa sam ja kombinaciju ta dva načina nazvala super miks metod.“ Na tren je zastala, tek da udahne vazduh, a ja sam iskoristila priliku da je prekinem: „Zanimljivo. Samo, ne vidim zašto si baš ti sad u tolikom problemu oko vaspitanja dece?“„Kako to misliš ?“ začuđeno je upitala.„Tako lepo. Jer, Sanja, ti još ni nemaš decu?!“ NEKI NOVI KLINCI
Sanja, Milica, Nataša, Emilija i ja smo odrasle zajedno. Za njih znam odkako i za sebe, bukvalno. Živele smo u malom sremačkom gradu, nadomak reke Save, u istom ulazu zgrade koja je sagrađena dve godine nakon našeg rođenja. Svih pet smo rođene u istoj godini. Išle smo u isti vrtić, u isto odeljenje u osnovnoj školi, u iste dečake bile smo zaljubljene, iste suknjice smo oblačile i hula hop čarape, bele, na prugice, mame su nas isto češljale, iste knjige smo čitale i o njima dugo raspravljale…U vremenu u kome smo mi odrastale bilo je divnih odlazaka u prirodu, na kampovanje i pecanje , bilo je svirke uz gitaru i logorsku vatru, veselog razgovora i smeha. Lektire su se još uvek redovno čitale, a domaći zadaci vredno radili. Starije smo poštovali, a mlađe uvažavali. Nebo je tih noći, uz našu pesmu i veselje, bilo vedro i zvezdano, čini mi se baš kao večeras, dok koračam kejom, uz Dunav, pokušavajući da dođem sebi zbog vesti koju sam malo pre čula. Primećujem grupicu mladih ljudi , koji ne ne primećuju zvezde. Oni nemaju želju da ih dodirnu, da saznaju što više o svemu što ih okružuje, nisu žedni znanja, al gladni su novca, keša… ” Oni ne pričaju o knjigama i rok and roll muzici, ni o božanstvima prirode, o dobroti i ljubavi kao vrhunskim vrlinama, već o “Dobroj pucačini”, što je verovatno neka kompjuterska igrica, o tome kakav “Preterani auto Markov ćale vozi”, ko kakve patike nosi… “ Eto, to smo našoj deci ostavili u amanet. Jedno veliko ništa koje će ih pojesti kao vuk Crvenkapu i baku, samo što neće biti lovca da ih spase, jer je lovac zauzet. “Čatuje” na “Fejsu”, sa “prijateljima”, “ razmišljam koračajući. Nikako ne uspevam da se saberem, još više se uplićem u sopstvene misli koje mi donose još veći nemir. Pre dva sata Milica mi je javila da je Sanja rodila svoje trojke koje je očekivala u junu, danas, 7. aprila, tri meseca ranije! Svi su, i bebe i ona, u novosadskoj Betaniji, u kritičnom stanju. I dok Dunav mirno teče, a krik galebova meša se sa segmentima razgovora prolaznika, strah od moje stare poznanice, Gospođe Smrti, sve više obuzima moje telo. Tamo, u hirurškoj Sali broj 3, ginekološko akušerske klinike u Novom Sadu, lekari se bore za život moje najbolje prijateljice i njenih beba.A ljudi koje slučajno srećem nemaju ništa sa tim. JOŠ SAM ONAJ ISTI VETROPIR
Smrt i ja upoznale smo se, prvi put, oči u oči, 9. februara 1986.godine, u petnaest časova i četrdeset pet minuta, kada sam se vraćala sa mamom i sestrom iz bioskopa . Nismo se dopale jedna drugoj. Ispred kuće moje bake, dočekala nas je komšinica sa vešću da je mamin tata, moj omiljeni lik iz detinjstva, umro. I svaki put, kada bi se ponovo sretale, Smrt i ja, bio je kao prvi. Međusobna netrpeljivost. Njena nadmoć, i nova praznina koja pleni da opustoši moju dušu, tek, onako, spontano, kako sam ih i upoznavala kroz život, krenuli su da umiru ljudi koji koje sam neizmerno volela: tetkina najbolja prijateljica Nadica, koja mi je uvek kupovala “najlepše haljinice za najlepše devojčice”, bakina prva komšinica Senka, koja je pravila najbolju pitu od bundeva na svetu, tatin tata, s kojim sam uvek rado išla u vožnju traktorom, do vinograda…baka, mamina mama, Živana, baba, tatina mama, Draginja, mama mog najboljeg druga, Vera…Nizali su se oni koji su napuštali ovaj život jedan jedini od Boga dat, a ja sam uplašeno gledala i pitala se ima li kraja tome, ta bol koju osećam, da li će me ikada proći i nadala sam se, svaki put kada neko umre, da je to poslednji moj susret sa Smrću koju sam prezirala. Ali nije bio. Nikada nije bio poslednji.Kada je umro Marko, ljubav mog života, moje sunce i nebo, moja zvezda i mesec, vazduh koji dišem, zemlja kojom hodim, moje sve, imala sam dvadeset i tri godine. Imao je rak pluća protiv koga smo se nas dvoje borili hrabro dugih pet godina, ali na kraju smo posustali, oboje. Njegovo srce prestalo je da kuca, i, neobično mi beše, al moje je nastavilo. Od toga je prošlo punih deset godina, a ja? Evo me, još postojim i kako Balašević kaže: “Pišem pesme, zvezde brojim, još sam onaj isti vetropir…“ A ne znam ni sama kako. Na Markovoj sahrani, Sanja je bila prva koja me je čvrsto zagrlila, tiho izustivši: „ Jooj, Miro…” Posle nje je došla Milica, pa Nataša i Emilija…Nismo ništa mnogo pričale, šta tu ima i da se kaže…To samo treba izdržati. Samo. Izdržati.
MALIM PRIČAMA NADJAČATI VELIKI ŽIVOT
“Nema tu šta da se kaže. To samo treba izdržati.” čula sam svoj glas kako mehanički odgovara. Razgovarala sam sa Milicom, o Sanji.„Da. Samo izdržati, eh, kad bi to bilo samo…“ odgovorila je Milica i nastavila:“Ne mogu da verujem da nam se i ovo dešava. Posle svega što smo prošle.“ Govorila je “mi” jer smo svaki uspeh i neuspeh, svaku radost i tugu jedne od nas, proživljavale zajedno, punih trideset godina. A to nije šala.„Ono što nas ne ubije, to nas ojača” tešila sam je, našim čuvenim motom, koji smo pronašle pre mnogo godina, da nas hrabri kada nam je teško.I zaista, jačale smo iz godine, u godinu, zajedno, jer su nam se stalno dešavale neke stvari, date nam, kako smo svih pet shvatale, da bi obogatile naše životno iskustvo i da nas ne bi skrenule sa puta pravih životnih vrednosti: ljubavi, dobrote, vere i nade, puta kojim se sve ređe ide. Zajedno smo bile kada se Milicin tata obesio, i kada su se moji razveli, kada je Natašin tata ošišao mamu na ćelavo pa je posle pretukao tako da je jedva preživela, zajedno smo bile i kada je Emilija odlučila da raskine duggogodišnju veridbu, a Sanja i njen suprug Boban duže od pet godina, pokušavali da začnu bebu, uvek smo se držale jedne drugih, i u zlu i u dobru. A bilo je i dobroga u našim životima...Toga smo se sećale u noći između sedmog i osmog aprila 2010. godine, dok je naša Sanja bila u rukama samog Boga, koji je za razliku od nas, znao šta će s njom... „Znaš šta se desilo na sutrašnji datum pre deset godina?” pitala me jeMilica. „Neee znaam tačno.“ Pokušala sam da razvučem svoje uvelo lice i od toga nekako napravim osmeh. „Da nije možda neko diplomirao?” nastavila sam.” Da nije Milica?” “Daaaaa!” vikale smo jedna drugoj u slušalicu, kao dve lude, pokušavajući da zaboravimo, da se utešimo i da ne pričamo o tome kako su Sanja i Boban uspeli napokon, uz pomoć veštačke oplodnje, da začnu tri divna stvorenja, i kako su ostavili sva tri da rastu u malenoj Sanjinoj materici, uprkos savetima lekara, da ne pričamo o tome kako i zašto nisu mogli da skupe hrabrost i da ostave da se razvija samo jedan ili eventualno dva embriona, jer nisu mogli, nisu heli da se igraju Boga, tako su govorili, ni mi ne bismo mogli da smo bili na njihovom mestu, da izaberemo koje beba će ostati da živi, a koja ne, i da ne bismo raspravljale o o tome da li bi ta odluka ustvari bila vođena Božjom rukom i tad, da bi on ustvari još tad odredio koje će im čedo ostati a koje neće, kao što upravo određuje sada, da ne bismo morale priznati sopstvenu slabost, jer opet je kako On hoće opet je sve u Njegovim rukama, a mi tu ne možemo ništa, možemo samo jedana drugoj da vičemo u slušalicu i da pravimo grimase koje podsećaju na smeh, možemo samo da se sećamo kako je bila dobra Milicina diplomska žurka i moja svadba kako je bila vesela i kako je Emilija imala predivnu frizuru u toj mojoj veseloj svadbi i kako je bio dobar onaj tip koga je Nataša smuvala na Emilijinoj svadbi…I ko zna gde je sada on, taj tip, a kako je samo dobro izgledao...O takvim stvarima pričaju svi ljudi kada ne smeju da pričaju o pravim stvarima koje ih muče, kada ne smeju da priznaju da predosećaju Njen dolazak. Dolazak crne, ledene gošće u naš život. Dolazak Smrti. ŠTA ĆE TI TO SVE SANJASklupčana u fotelju, umotana u toplo ćebe, neuspešno sam pokušavala da zaspim. Setila sam se Sanjinog i mog razgovora na temu vaspitanja dece, onomad, kada još ništa od ovoga nije bilo ni na pomolu, dok još ništa od ovoga nismo mogle ni naslutiti, kao što se sve velike stvari u životu i ne daju naslutiti, dok moja prijateljica još nije u svojoj utrobi osetila život svog potomstva, dok još nije znala, jednu od najvećih istina u životu: da taman kada misliš da je sve u tvojim rukama i da svoj život totalno držiš pod kontrolom, Neko odgore naglo pusti kočnicu…A ja sam to znala, i smešna i slatka mi je bila onog dana Sanja, kada je stajala u knjižari, pola sata se dvoumivši koju knjigu da kupi, u kojoj se krije veća mudrost o vaspitanju dece u savremenoj porodici… a police prepune, šarene se kojekakva pametna izdanja, a ja ne mogu da izustim: “Šta će ti to sve Sanja, roditeljstvo se od rođenja sanja, i polako uči, svakog dana...“ Al takva je bila Sanja, sviđao joj se osećaj kontrole sopstvenog života, i čim je saznala da će imati bebu, i to ne jednu, već tri, počela je da misli kakve će njihova soba biti boje, gde će da smesti tri auto sedišta, gde da kupi kolica za troje, u koji će vrtić ići...A ja sam joj govorila: „ “Polako Sanja. Prvo da dođu na svet, jedno po jedno.” Jer ja sam se, pre više od decenije uverila da se velike stvari, kao što je život i smrt, ne mogu planirati.“ Sanja je izgubila mnogo krvi , ali biće dobro, a bebe su za sada, stabilne i smeštene su u Dečju bolnicu na intenzivnu negu.“ javila mi je prijateljica koja je radila na Betaniji kao ginekološko- akušerska sestra. Rekla mi je da se ne brinem i da će ako sve bude uredu, za par dana Sanja dobiti otpusnicu iz ginekološko-akušerske bolnice i prećiće na Dečju kliniku, da bude sa bebama. Rodila je dve devojčice, od 800 i 900 grama i jednog dečaka, od 1100grama. Nazvala ih je Danica, Lenka i Dragan.
ŽIVOT I …SMRT
Smrt i ja, rekoh, upoznale smo se, prvi put, oči u oči, 9. Februara 1986.godine, u petnaest časova i četrdeset pet minuta, kada sam se vraćala sa mamom i sestrom iz bioskopa . Nismo se dopale jedna drugoj. Nizali su se oni koji su napuštali ovaj život, jedan jedini od Boga dat, a ja sam uplašeno gledala i pitala se ima li kraja tome, ta bol koju osećam, da li će me ikada proći i nadala sam se, svaki put kada neko umre, da je to poslednji moj susret sa smrću koju sam prezirala. Ali nije bio. Nikada nije bio poslednji.Malena Danica umrla je četrnaestog aprila 2010 godine, na Sanjin rođendan. Imala je 7 dana i 800grama. Boju očiju ne znam kakvu je imala, ni kosica kakva joj je bila, ne smem da pitam Sanju, neću da joj stajem na ranu… Znam samo šta za mene Danica predstavlja i šta je ona ustvari bila. Bila je mali bljesak i mali pokušaj i velika borba i velika nada onih koji su je voleli. Bila je davna istina da nekad pobedi Život, a nekad Smrt. Bila je moja kumica koju nikad krstiti neću, bila je tatino zlato kojem to nikad neće reći, bila je mamina radost koja će je boleti zauvek i bila je tren. Tren u kome treba uživati, tren kome se treba prepustiti, sadašnjost koju treba disati punim plućima, sadašnjost u kojoj je sve. Ne treba plakati za onim što je bilo, niti možemo znati šta će biti. Jedino imamo ovo što je danas. Sada to i Sanja zna. Čule smo se neki dan. Lenka i Dragan su dobro, lepo napreduju, ručaju, spavaju, igraju se, a Boban i Sanja uživaju u njima, svaki dan, svaki tren i ne brinu o tome kako će ih vaspitati, ni u koju boju će im okrećiti sobu. Samo su tu, pokraj njih, pružaju im sigurnost i sklonište i beskrajno ih vole!
