Evo nama snega i zimskih da napišem (g)radosti, zavisi kako ko gleda na predstojeće nam godišnje doba.
Moja mila sestrica Vedrana rođena je baš osmog decembra, dana kada nam je pao prvi sneg.Ona živi na jednom, a ja na drugom kraju grada i kada sa decom treba da idem kod nje to je prava avantura, i to ona pustolovna.Još kad se uz sve doda da do nje menjam dva busa, da je u subotu duvao snažni vetar koji je sneg rasipao na sve strane, da su mi sinčići mega živahnvo stvorenja, a da sam ja mama koja voli da im spakuje sve što im treba, pa i više, mogao je mini film da se snimi tog jutra kada smo kretali na Sajlovo, svo u snegu obasjano.
Čim su otvorili svoje prekrasne okice, kroz spuštene roletne moja dečica su uočila da je pao prvi sneg.Bilo je pola osam ujutro i oni su me svojim šarmantnim glasićima zamolili da odmah idu napolje. Nisam mogla, kao i mnogo puta do tad da im odolim i pustila sam ih. Iz pidžama su ravno obukli ski odela, šalove, kape rukavice i čizmice i otperjašili u obližnjr dvorište vrtića. Mislila sam da ću na miru da popijem jutarnju kafu,dok su oni napolju, ali u trpezariju je ušetao suprug sa problemom.On je takođe obožavao sneg i nije znao šta da obuče da bi pošao u šetnju.
"Ispeglaću ti somot pantalone" sanjivo sam rekla. Bio je zadovoljan. Taman kada sam prinela šolju ustima, začuo se interfon. Mlađi sin je kukao: "Mama, mama, Ilija (stariji sin) ne može da izađe iz vrtića!"
Već sam pisala o tome kako samo moj stariji sin jede, pa možete da zamislite i zašto.Stomak mu se zaglavio između dve šipke ograde obližnjeg vrtića.
Na brzinu sam se obukla i sišla dole.Duvalo je na sve strane.
"Skini jaknu" rekla sam starijem sinu,"pa ćeš moći da se provučeš".Poslušao me je i za tren oka je bio izvan dvorišta, dok se moja jutarnja kafa hladila i dobijala ukus neke sasvim drugačije, nezanimljive tečnosti.
Kada sam ispeglala suprugove pantalone, počela sam da pakujem naše stvari za odlazak kod Vedrane.Za to sam odvojila odličan vojnički ranac u koji sve što pomisliš da spakuješ, stane. Kada sam završila pakovanje, podigla sam ga, da procenim težinu. Težio je otprilike deset kilograma. Ne mari.Imam ja kondicije. Za taksi nisam imala love, busevi su se kretali skroz izopačeno zbog kanalizacije koju u mom kraju kopaju već više od mesec dana, tako da sam odlučila da decu vučem do centra na sankama, pa ćemo se popeti direktno na bus koji vodi do Sajlova. Put je bio dug i nezaboravan. Mislila sam na sirote ljude sa Igmanskog marša i tešila se kako meni ni nije tako loše. Ipak, ja se ne smrzavam, nego idem sestri na rođendan.Kada smo došli do stanice, mlađi sin je rekao:"Mama, meni se piški". "Divno" pomislila sam.Pored toga što nije bilo gde da se piški, on je bio komplet obučen u odelo iz jednog dela.Kada sam napokon uspela da nađem pogodno mesto i da ga skinem, rekla sam mu:"Vanja, piški."A on meni plačnim glasom:" Ne znam gde mi je piša".Jadan, bilo mu je strašno zima.
Bus je krenuo i usput je pokupio i moju kevu koja je čekala kod autobuske stanice, tako da smo se nekako doklackali do Vedrane.
Ona ima kuću i mi, deca smo uživali na snegu. Naravno, napravili smo i Sneška.Klopa je bila divna:imala je ukus tuđe kuhinje, što znači da je ja nisam pripremala i zato mi se najviše svidela. Toga dana nisam morala da kuvam. Dugo ću ga pamtiti.Slavlje je prošlo kao san, i nazad smo se opet vratili istom šemom:busom do centra, pa sankama do našeg kraja.Otpala sam.Crkla, umorila se do beskraja, a kada sam pomislila da još treba da kuvam kad se vratim, zaista mi nije bilo dobro.
Ulazimo u stan.Miris čorbice i musake širi se po stanu i ulazi u moje umorne pore.Eto, i moj suprug ponekad zablista! Rekao mi je da ručam i da legnem da odmorim. Time me je podsetio zašto sam se udala za njega. Tako sam i uradila. Jela i utonula u carstvo snova...I taman kada sam počela da sanjam Bred Pita bez odeće, čula sam glas svog davno odabranog dragog:"Maco, hoću da ih vodim na sankanje.Ajde da mi pomogneš da ih obučem".
Onako sanjiva i opijena počela sam da tražim opremu za sneg po stanu: Ilijine rukavice, Vanjine rukavice, čizme jedne, čizme druge, kapa broj jedan, kapa broj dva..." Kakav ručak znaš da skuvaš, još da sam znaš i da ih opremiš za sneg, zaista bih znala da si ti sto posto čovek mog života" mislila sam dok sam ih snena, opremala. Bili su spremni i taman sam mislila da ću da ih se otarasim, suprug je zapitao: "A gde su moje rukavice ?" Mirno sam mu našla rukavice.Otpratila sam ih napokon dočekavši da popijem kafu. Onu od subote ujutru.
