Uskoro će deset godina kako smo moj dragi i ja u braku. Za sve te godine ja verno i svakodnevno kuvam, ma da mnogo više volim da šetam, čitam, pišem, crtam, vozim bicikl, vezem, pletem, crtam murale i da ne nabrajam dalje, potrajaće.
Prosto, kuvam zato što moram. Treba nas prehraniti, treba zdravo živeti, a tri muškarca u kući nije mala stvar. I evo šta sam juče pokušala, po savetu starijih žena: da skuvam paprikaš za dva dana:računala sam, suprug će jesti na poslu, pa će samo malo čalabrcnuti, mlađi sin će jesti u vrtiću, ostaje samo stariji i ja, koja sam bila spremna i da se odeknem svog dela, samo da bih imala dan pauze u kuvanju.
U paprikaš sam stavila dva veća paketa piletine (krilca, leđa, batake i karabatake) i kilu krompira.Izabrala sam poveću šerpu i sve je mirisalo na to da sutra neću morati da kuvam.
A evo šta se desilo:
Ja sam sipala sebi sasvim malu porciju, dva krompira i batak.
Stariji sin je ufurao u kuću sa njegovom prvom i sada već čuvenom rečenicom:"Šta ima da se jede?" na šta je sam odgovorio:"Mmmmmm , paprikaš." Sipao je dva puta po dve porcije.(njemu je odavno jedna porcija postala mala, pa se, kada je on u pitanju jedna porcija računa kao dve).Onda je iz vrtića došao mlađi sin, nekako kenjkav, neraspoložen. Ubrzo potom, otkrila sam da je gladan: Još dok je jeo prvu turu paprikaša govorio je:"Mama,kad pojedem, tražiću još."I tražio je.Još. I još jednom još.
E onda sam, kada je suprug došao, ja otišla kod drugarice na kafu,jer nisam više mogla da gledam kako oni jedu, a znala sam, kako je krenulo, da našoj glavi porodice može da se desi da je baš ogladneo od ručka na poslu.
Kada sam se vratila, prvo što sam, grozničavim glasom upitala bilo je:"Jel ostalo paprikaša za sutra", na šta sam dobila potpuno i apsolutno negativan odgovor.
Pa kad lepo kuvam, sama sam kriva.
