Ustala lakše nego predhodnih dana negde oko pola osam. 

Zatekla Iliju i Vanju kako igraju Naruta, njihovu omiljenu igricu na kompjuteru.

Iz kuhinje me je mamio miris kafe koju mi je Ilija skuvao. Na stolu sam našla poruku sledeće sadržine:

Nahranio Tanju (naše morsko prase)

Skuv"o kafu

Opr"o zube

Nasmejala sam se. Počinje još jedan dan.

Iliju sam u 7 i 56 jedva ubedila da je krajnje vreme da krene u školu. Vanju nisam vodila u vrtić, jer kašlje. Sela sam da popijem kafu, ali bezuspešno. Iz dečje sobe se začuo Vanjin glas:"Mama, molim te dođi". Došla. Opet otišla. Popila još jedan gutljaj. Popušila 3 cigare.Osvrnula se oko sebe.Sudopera puna sudova od juče. Na zamrzivaču tepsija u koju sam sinoć sipala vodu da se natopi, jer sam od neuspele smeše za palačinke napravila proju. Neuspelu. Iz korpe za veš viri veš. Vanja je gladan, al ne zna šta bi da jede. Zoran spava, treba da ga probudim da bi išao kod lekara. Odakle prokleto početi?

U pidžami perem suđe. Kuvam kafu broj dva, nadajući se da ću uspeti da je popijem onako kako volim da je pijem. Ili, bolje da kažem, onako kako  je nekad pila. U tišini, ili uz radijo, ali sama.Bez graje. Bez "Dodaj ovo, daj mi ono, hoću to..." I dok perem suđe, a kafa broj dva vri, Vanja me obaveštava da mu se kaki: "Mama, kaki mi se." "Pa kaki, Vanja." Nikad mi neće biti jasno zašto mora uvek da me obavesti kada mu se ide na wc. "Kaaaaaaaakio!" Brišem ruke od suđa, na brzinu zakuvavam kafu br. dva i odlazim u kupatilo. Sredim Vanju, sredim nonu, pa tako opijena, nazad da isperem suđe. Dok ga ispiram, kafa br dva se polako hladi. Baš onako kako volim. Sedam da je popijem, kad eto ti Zorana, mog dugogodišnjeg saputnika, supruga i izabranika moga srca. Otvara frižider i uzima meso od jučerašnjeg ručka. Odlučio je da mu to bude doručak. Jede, i sprema se da ide kod lekara. Uz put mi priča nešto, zaboravih do sada šta, ali dovoljno da prekine moje jutarnje ispijanje kafe br.dva. Popih je, a ko da nisam. Šta dalje? Da bi uključila veš za pranje, oslobađam sušilicu od veša koji sam raširila juče na sušilicu. Otvaram vrata od terase da bih na štrik prebacila neosušene peškire, evo Vanje koji je u momentu ugledao igračke koje stoje na terasi. Hoće da se igra baš s njima. Ja mu objašnjavam da može, tek kada pokupi igračke sa kojima se već igrao. Odgovara da se jako umorio i da ne može sam. Ostavljam proklete peškire i odlazim sa Vanjom da mu pomognem da pokupi čitavu armiju igračaka, kako bi raširio novu. Vraćam se vešu. Slažem. Razvrstavam po ormarima onaj koji nije za peglanje, a koji jeste, odnosim u korpu u kojoj stoji veš za peglanje. Gomila se gomila. Zgražavam se pred njom i brzo je prekrivam prekrivačem koji služi da ne gledam direktno u gomilu. Uključujem novi veš. Dok se veš pere, pristavljam ručak. Šta će to lepo biti za danas? Slatki kupus sa ribićem. Za dva dana, nadam se. Ručak pristavljen. Vreme bi bilo uveliko da skinem pidžamu i obučem nešto za dnevnu varijantu. Tuširam se i oblačim. I Vanja je u pidžami. Presvlačim i njega. Sipam morskom prasetu vodu. Ležem na krevet, samo na pet minuta. Dolazi Vanja: "Mama, hajde da se igramo." "Hajde". Igramo se. On je običan čovek, koji se po potrebi pretvara u Spajdermena, a ja sam mu žena i po potrebi mama. Igru nam prekida zvono interfona. Dolazi Zoran od lekara i predlaže da svi zajedno idemo u prodavnicu. Pristajemo. Oblačim se, ali opet interfon. Ilija sa drugom Dušanom. Sa vrata pita: "Mama, jel smem na indeks(igralište)?" "Smeš do ručka." odgovaram. Vanja menja odluku. Ne želi s nama u prodavnicu, nego hoće sa Ilijom i njegovim drugom. Oblačim ga, Ilija baca školsku torbu, Zoran pizdi što je nastao haos i promena plana. Deca odlaze svojim putem, a nas dvoje svojim. U prodavnici kupujemo omekšivač za veš. Otvaramo jedan po jedan, ne bismo li našli onaj koji nam se najviše sviđa. Dodajemo još po koju sitnicu. Račun, 734din. Vraćamo se kući. Zoran računa otkud toliki račun. Ja raspoređujem kupljeno. Sedamo za sto da popušimo po cigaru. Ja izjavljujem da idem da se provozam biciklom do Žeželjevog mosta i nazad. Dok se ja vozam, on će da zakuva kupus. Ume to da radi. Dobro zakuvava. Došlo je mojih pet minuta. Pičim Kejom posmatrajući ljude i Dunav. U sebi pevam i jurim. Sećam se svoje mladosti. Svog braon ponike i bezbrižne vožnje. Stižem kući. Pre mene su stigli Vanja, Ilija i Ilijin drug Andrej. Ilija i Andrej hoće da jedu kupus koji je Zoran zakuvao u međuvremenu. Vanja neće. Serviram Iliji i Andreju. Dok im serviram, kuvam kafu broj 3.

Oni jedu i opet odlaze napolje. I napokon, pijem jutarnju kafu u 2 popodne! U tišini, sama. Zoran jede u drugoj sobi i na trenutak, sve je tako tiho i savršeno... Interfon. Poštar. Donosi mi dokument koji mi je falio da bih napravila zdravstvenu knjižicu. Zoran i ja proučavamo svu prikupljenu dokumentaciju i shvatamo da se datumi ne poklapaju. Pizdimo oboje. U tom momentu setim se sestrinog prijatelja koji radi u Socijalnom. On će mi rešiti problem. Ovde bez veze ne mož ni zdravstvenu knjižicu imati. Smirujem se.Mogla bih malo da čitam, dok se deca ne vrate...Divna knjiga, smejem se i uživam. Poistovećujem se sa glavnim junakom, iako je on muškarac i iako se radnja dešava u Engleskoj. I on je, kao i ja, neshvaćen od većine ljudi, brine se o dva sina i mački i pokušava da postane pisac.

Zvoni interfon. Deca se vraćaju, jer da bi otišli, moraju se prvo vratiti. Ilija kuka da je gladan. Ne dam mu da jede. Na dijeti je već tri nedelje. Pogled mu je pun mržnje, ali ja ne popuštam. Hoće sladoled, jer svi napolju jedu sladoled! Ja vadim 2 lanene pločice i dajem mu na tanjiru. On kukajući da mrzi lanene pločice, jede. Odlazim na terasu da popušim jednu cigaru. Zaista mi je dosta svega! Domaćice nikad nemaju godišnji odmor. Kroz prozor sam ugledala svog svekra. Dolazi po Iliju da ga vodi na trening. Donosi sir i jaja.  Sedimo nekih petnaestak minuta i pričamo. Brine ga vodostanje Dunava. Pita da li Zoran spava, jer ide u noćnu smenu. Kažem da drema i da je malo pre ustao da piša.Jedvitim jadima nagovaram Iliju da krene na trening. Oni odlaze. Vanja i ja ostajemo. Gledam u blatnjave čizme koje stoje već četiri dana na terasi, a ja ne mogu da stignem da ih očistim. Zaukavam se da to napokon obavim, ali Vanja me doziva da se igramo igrice na kompjuteru. Ja mu odgovaram da to ne volim ali on insistira. Igramo. Ja buljim u monitor i ne kontam ništa. "Bolje da ne igramo" posle desetak minuta progovara Vanja, jer je skontao da mi zaista ne ide od ruke. Pipam Vanjino čelo. Čini mi se da ima temperaturu. Merim mu. 36,8.Dobro je, ali ja sam ipak na ivici  nervnog sloma. Umorna od svega. I da, setim se, pisanjem protiv očaja, to je moto Mirjane Bobić Mojsilović! I tako sam sela da zapišem ovaj blog. Čim sam sela, morala sam da ustanem, jer je Vanja želeo kućicu koja se nalazila ispod moje guze, u klupi. Ustala. Sela. Nastavila da pišem. Zoran se probudio. Odlazi na posao. Molim ga da me sutra uveče sa klincima prebaci kolima do keve, da ne moram busom. Mrzovoljno odgovara da će razmisliti. Ilija se vraća sa treninga. Radi domaći. Želi da ide da se voza biciklom. Vanja izjavljuje da hoće da ide pored njega, peške. Ja mu obrazlažem da je to nemoguće. On plače i udara me svojim malenim rukama. Ilija menja plan. Ićiće na indeks da se igra žmurke. Ustvari, ićiće prvo u dvorište vrtića, pa na indeks. U tom slučaju, može da ide i Vanja. Vanja se srećno obuva i oblači. Pitam Iliju šta je potrebno sutra za likovno. On odgovara da je potrebno sve i životinje. Seče životinje iz časopisa. Shvatamo da mu fali lepak da bi kompletirao šta mu treba za sutra." Lepak. Lepak. Treba da kupim lepak" ponavljam u sebi, da ne bih zaboravila. Kreću. Zvoni telefon. Sestrina ćerka Jovana zove Iliju zbog igrice Moshi games. Pričaju petnaest minuta. Završavaju razgovor i odlaze napolje. Ilija mi daje instrukcije ako se njegov drug javi telefonom. Dobro je što sam u svojoj karijeri radila i kao koloperater. Jer, kada je drugar Miloš nazvao, trebala sam i ja da nazovem Iliju, da mu javim šta je drugar rekao, pa drugara da mu javim šta je Ilija rekao. Nad Novim Sadom pada noć. U mom stanu je haos. Deca su napolju, a ja, idem da prošetam. I da kupim lepak, naravno. i cigare, alto neću zaboraviti. Moj jedini porok. A da li ćemo napokon večeras presvući morsko prase to ću pisati sutra...