Vedrilica ima četiri tetke. Dve mamine, i dve tatine rođene sestre. Ova, o kojoj je sada reč je starija sestra Vedrilicine mame.

 Kada je Vedrilica imala šest godina, baš toj tetki je prvi put maznula ruž za usne i štikle sa podpeticama, a kad je Vedrilica napunila "sweet sixteen", prvi put se,  baš kod te tetke  napila od piva, koje je i danas Vedrilicino omiljeno piće. I baš ta tetka zaslužuje svoju   životnu priču, stavljenu crno na belo...

Samo imena ljudi i gradova u ovoj priči su izmenjena, sve ostalo je istina. Gola. 

Ispričana je kao da o njoj govori Vedrilicina tetka, u prvom licu,  jer ona ju je, dosta davno, i doživela i ispričala. U prvom licu. Sa suzama. Vedrilici. A ona je sada, priča vama... .

Priča se zove Miris lipe, a ide baš ovako, i nikako drugačije...

-          Mani se patetike, kad ti kažem, i pričaj mi, kako je to bilo, kako, kad ste se sreli?-prekinla je moju tugu, Marija.

        I ja sam počela moju priču, hiljaditi put, strasno pričajući, kao da je prvi, a Marija me je slušala, hiljaditi put, pažljivo, baš kao što me je slušala prvi put:

-          Mare, ako treba, neka umrem, ne marim, rekla sam.

 Poljubili smo se pod onom lipom, trećom u redu , s leva, znaš onom, što najlepše miriše…u dahu sam rekla i nastavila:

-          I rekao mi je, voleće me do kraja svog života i da ima hiljadu života, voleo bi uvek samo mene…

Sedele smo napolju i pile čaj, a ja sam pričala, mlela, baš kao ona vodenica što od žita brašno pravi…

 Iliju sam prvi put srela kada sam imala devetnaest godina.

 Šetao je, ruku pod ruku, sa finom damom crne kose vezane u punđu, ulicom kojom i dan danas najlepše mirišu lipe…Tada je imao 29 godina i bio je oficir u mornarici, velike naše, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Visok, krupan, čelično plavih očiju, valjda od dugog gledanja u morsku pučinu…Imao je ženu, koja mu citiram:  “ne znači ništa” Ustvari, još uvek je ima. I sigurno mu, o, kakve li ironije, i dalje “ne znači ništa”.

Jedna velika laž

Sada je oficir u penziji. Živi u Beogradu, u istom gradu u kojem živi i moj sin…

Naš sin, kako je sud, napokon utvrdio. Ilija nije hteo da prizna očinstvo. Svaki put kada se setim veštačenja, krv mi se sledi u žilama.

-Mali, nisam ti ja otac- mrzovoljno je proškrgutao zubima, obraćajući se našem sinu,  23. septembra 1995,  na sudskom veštačenju, za koje sam ja podnela zahtev. Želela sam, samo da prizna  dete, i ništa više. A on, on nije želeo ni to.

Tek kada je izgovorio tu užasnu rečenicu pomislila sam da je sve, što smo godinama imali, ustvari jedna velika laž…

Sinčić ga je tužno pogledao, ne rekavši ništa.

Letnji susreti 

A daleko, u našoj mladosti, sretali smo se svakog leta. Celu godinu sam živela za te susrete!  Dolazio je u junu, na godišnji odmor, u naš mali grad…Pili smo čaj, šetali, pričali…Ne mogu reći da mi nije smetalo što je oženjen, i što ima ćerku, pogotovo što je sredina iz koje potičem takva da se sve znalo…I što je istina, i što nije…Ali, nisam marila. Toliko sam ga volela.

 Mali korak za nas?  

-Mala, imam užasno dobar plan, rekao je, to poslednje leto našeg nevinog zabavljanja.

-Da čujem, mora da je nešto genijalno- našalila sam se znatiželjno.

-          Ti i ja, Egipat, sami, u jednom pravcu?- asocirao je.

-          Kako misliš u jednom pravcu?- taj deo njegove zagonetke nisam baš najbolje razumela.

-          Ostaviću ženu, dosta mi je svega. Ti si jedina osoba koju želim pored sebe. I da odemo, daleko. Egipat sam izabrao, jer tamo imam ujaka, koji je spreman da nas primi, dok se ne snađemo-objasnio je.

-          Joj, ne znam Ilija, velik je to korak za nas.- rekla sam u nedoumici.

-          To je mali korak za nas, a velik za čovečanstvo- pokušao je da se našali citirajući N.Armstronga, kosmonauta, koji je izgovorio ovu čuvenu rečenicu u trenutku kada je kročio na Mesec.

-          Bez šale, ne znam, moram da razmislim, odgovorila sam mu, čvrsto se privivši uz njega.

Nisam morala da razmišljam. Sudbina je to učinila umesto mene.

Bio je divan junski dan kada mi je Ilija predložio naš zajednički odlazak. Toga dana prvi put smo se poljubili…Ispod lipe, treće, sa leve strane…

Saobraćajni udes  

Od svoje osamnaeste godine radila sam u jednoj od najpoznatijih fabrika stare naše Juge, fabrici ulja, na otkupu žita i suncokreta.

I čula je mene sudbina, ili bolje da kažem, usud, tog 25. juna, kada sam veselo viknula Mariji da, što se mene tiče mogu slobodno da umrem, jer smo se Ilija i ja poljubili i jer mi je predložio zajednički odlazak iz zemlje.

Sledećeg jutra poslali su me u Rumu, poslom.

Tog istog jutra zazvonio je telefon u našoj porodičnoj kući, zloslutno, u 6 sati.

Javila se moja sestra, saslušala vest sa druge strane žice, i skoro bez glasa prošaputala:

-Milica je imala saobraćajku. Smeštena je na novosadskoj klinici, i u komi je.

Posle toga je pala u nesvest, i nije mogla čuti otužni lelek naše majke, niti prigušeni lavež našeg psa, Pilike, koji je znao šta se desilo, i pre nego što je telefon zazvonio.

Klinička smrt                                      

A ja sam, putovala…Videla sam svoje telo, kako beživotno leži, svoju šarenu suknju iskrzanu po krajevima, i crne cipele, dvesto metara dalje od mene. Videla sam lekare koji me prebacuju na nosila, brzo, al pažljivo.

 I videla sam ravnicu, sremačku, svu u suncokretima, okupanu suncem i prvom, jutarnjom rosom.

 I  majku moju i sestru kako plaču, Piliku kako tužno zavija, i tatu kako cepa drva pokušavajući na taj način da se smiri.

Došla sam do bašte, otvorila vrata. Tu me je sačekala moja baka, koja je umrla pre 7 godina. Pozvala me je:

 -Dođi, Mico, dođi. Ovde ima cveća za sve.

-Ne, mogu Nano,  ne mogu. Moram nazad, da pomognem tati.

Sledeće čega se sećam je da se budim u bolničkoj sobi i da pored mene sedi fini, stariji gospodin, u belom mantilu.

-Gde se nalazim?- upitah.

-Nalazite se na odeljenju za plastičnu hirurgiju u Novom Sadu. Imali ste saobraćajni udes, povredili ste glavu. Fraktura lobanje. Zahvalite Bogu što ste živi.  Jedino on vas je spasao.

Dva meseca sam ležala u bolnici, dani su prolazili sporo, ali napretka je bilo. U posetu su mi dolazili često, i rođaci i prijatelji,  ali najdraža poseta mi je, svakako, bila Ilijina.

-Da se oporaviš mala, gledaj, što pre i idemo za Egipat, sve je sređeno- rekao je tužno. Po njegovom pogledu,  znala sam da će proći mnogo vremena do ponovnog susreta i da nikad nećemo otići u Egipat.

U holu vas celo pre podne čeka jedan fini gospodin…

Od saobraćajnog udesa prošlo je 5 godina. Firma mi je organizovala jednomesečne odlaske u Banju Koviljaču, leti, zbog potpunijeg oporavka.

Jednog popdneva vratila sam se iz šetnje nešto ranije, mučena sećanjima, neraspoložena.

Recepcionerka me je dočekala sa osmehom na licu rekavši:

-          Gospođice Đurić, u holu vas celo pre podne čeka jedan fini gospodin…

Učinilo mi se, na trenutak da ću se onesvestiti. Lagano sam se zaljuljala i  prihvativši se obližnjeg stuba jedva progovorila:

-Ilija, otkud ti?

Ništa nije odgovorio. Nežno me je pomilovao po kosi. Tu noć, smo prvi put vodili ljubav.

Otišao je sledećeg jutra, pre nego što sam se probudila. Nije mi dao šansu ni da se pozdravimo.

     Velika odluka

-Ja idem za Zadar, Marija, kod Ilije. Želim da on bude otac mog deteta- rekla sam Mariji čim sam se vratila iz banje.

-          Da li si sigurna? To je velika odluka. Teško je biti roditelj, a pogotovo samohrani-brižno me je saslušala i pokušala da razume, Marija.

-          Želim dete, a ne želim da se udam za nekog koga ne volim. Čak i ptice na grani znaju da Ilija neće ostaviti svoju ženu nikad. Šta mi onda drugo preostaje?- jetko sam odgovorila.

Već sledećeg dana, bila sam u Zadru, a sledeće noći, začeli smo plod moje neizmerne ljubavi. Bio je 25 avgust, dan kada sam pre tačno pet godina doživela saobraćajku. Znala sam da će biti dečak. Zvaće se Miroslav i pružiću mu sve.

...I unuka da mi rodiš...

 Tri meseca sam tajila od svojih najbližih, a onda sam prvo rekla svom dobrom tati:

-          To je tvoj izbor- rekao je on. I unuka da mi rodiš...Dosta mi je vas žena, ovoj kući treba muški podmladak.-dodao je, nasmejavši se.

Čvrsto smo se zagrlili i zaplakali.

Dvoumila sam se da li da kažem Iliji. Nisam pronalazila dovoljno dobar razlog ni da mu kažem, ni da čuvam to kao tajnu od njega.

Nazvao me je, jednog novembarskog dana, i odluku doneo umesto mene.

-Da li je istina da si trudna? Jel dete moje, došao bih da se pobrinemo za to ako jeste.-rekao je.

-Šta to podrazumevaš pod «pobrinemo» -ogorčeno sam upitala.

-Ja bih te odveo kod moje sestre. Ona je ginekolog. Uspavala bi te. Ne bi ništa osetila. Shvati me, Milice. Ja sam ipak oženjen čovek, ugledan, imam ćerku. Ja tebe volim do neba, ti to znaš, ali jednom sam se obavezao i sad tek  shvatam da ne bih mogao opet-rekao je sve u jednom dahu.

-Dete nije tvoje- prošaputala sam i spustila slušalicu.

 Ništa strašno?!

 U decembru iste godine na moja vrata zakucala je Mirjana, Ilijina sestra.

-Mico, izvini što te uznemiravam, jel mogu da uđem, neću dugo?- upitala je

-          Uđi- odgovorih sa usiljenom ljubaznošću.

Nije se, snebivala, odmah je počela:

-Znaš...Čula sam se sa Ilijom u vezi sa vašim slučajem...

-Kojim slučajem? pravila sam se nevešta.

-Znaš, za bebu...-očigledno joj je bilo neprijatno:

-Ilija me je poslao da te urazumim. Nije to ništa strašno. Eto, desilo vam se, ali štaćeš ti sama sa detetom? Teška su vremena, a on se obavezao, već, znaš...

-          Znam da se obavezao- hladno sam odgovorila.

-          Dete nije njegovo i ostavite me na miru.-rekoh.

-          Ti to sigurno tvrdiš?-upitala je s nevericom.

-          Sigurno. A sad bih te ispratila, ako nemaš ništa protiv- dodala sam, bukvalno je izguravši iz stana.

Ceo taj dan nisam mogla da dođem sebi. Ljudska glupost je beskonačna, ali Mirjana i Ilija su šampioni u pravljenju iste...

Kada se rodi dete...

Sa najlepšim zracima prolećnog sunca, rodio se moj Miroslav.

Prvih nekoliko meseci njegovog života, stanovali smo kod mojih, pa smo se, kad sam se ja uigrala, preselili u zaseban stan.

Od samog rođenja, Miroslav je bio «slika i prilika» njegovog oca. I ten, i boja kose,oči, građa tela...Apsolutno kompletan fizički izgled.

Rastao je brzo, bio je radoznao i veseo, a ja sam se sve vreme trudila da mu pružim bezbrižno detinjstvo, i da mu, koliko je u mojoj moći, nadoknadim što živi bez oca.

Iako sam Iliji rekla da on nije otac, sve snažnije je počela da mi se javlja želja da mu ipak kažem.

Kada je Miroslav napunio 12 godina, rešila sam da nazovem Iliju i da mu kažem.

-          To nije moguće! negodovao je kada sam mu rekla. Lepo sam te pitao tada, i ti si rekla i meni i mojoj sestri da ja nisam otac, zašto?-upitao je.

-          Zašto?!-viknula sam: Uvredio si me, Ilija! Posle svega ti si tražio od mene da sklonim to dete, to živo biće, malecko, da ubijem! I šta da ti kažem onda, nego da dete nije tvoje?!-nastavih.

-          I nije. A sad ću ja tebi da spustim slušalicu.-završio je, prekinuvši vezu.

Bila sam van sebe od gneva. Tada sam odlučila da ću da pokrenem sudski postupak za utvrđivanje očinstva.

   Čovek od respekta

Proces je trajao tri godine. Bilo je mučno, i za Miroslava i za mene, ali sam ja rešila da stvar dovedem do kraja.

Očinstvo je na kraju, utvrđeno: 91,2% Ilija je, po ukupnim analizama, bio Miroslavov otac.

Biološki, i nikako drugačije, to je i ostao.

Iako žive u istom gradu, nikad se nisu sreli. Nikad ga nije pozvao na sok, zagrlio, poljubio, niti mu rekao i jednu toplu reč.

Ilija, ugledan oficir u penziji. Čovek od respekta, koji me, ustvari, nikada nije voleo. A možda i jeste, samo ni sam to nije osećao. A možda je i osećao, samo nije hteo da prizna. A  možda je i priznao, al nikada mi samo nije rekao. Ko bi ga znao...