Jutros oko šest sati me je probudio lavež psa. Možda to većini nije čudno, mislim na on većinu koja živi u kućama, pa im verni ljubimci često izigravaju i budilnik, između ostalog...
Ali ja živim u stanu, u kome jedva stanu i moji ukućani, pa sam morala rano ujutro samoj sebi da postavim zagonetku: „ Jako laje, kera nije, reži, reži, a ne beži.”
Nije mi trebalo mnogo da je odgonetnem jer je posle laveža usledila kuknjava : “Maaaama, umreću”…
Dakle, Ilija je “lajao”. Prokleti laringitis! Dete mi “laje” već sedam godina, a nije agresivna vrsta. Doduše ponekad, al zanemarljiv broj puta dešavalo se da besni, al baš da reži i da laje…Strašno je to, i dešava se uvek noću ili rano ujutru. Dan pre takve noći po pravilu uvek provedemo posebno ugodno i opušteno, lepše nego uobičajeno, tek da bi nam još stresnije bilo kad nam se dete počne gušiti. Onda na frku …oblačimo se. Onda na frku… vozimo se do ambulante. Onda na frku daju mu injekciju. I onda se bez frke polako smiri. I od kučeta opet postane dete.
21/02/2011, 21:00
Vedrilice, sad si me jako nasmejala,hahaha